U gradjevinarstvu, fini radovi dolaze posle “sive faze”. Oni objektima od blokova i betonskih stubova daju konačnu formu i jedinstvenost. Nisu svi fini radovi podjednako fini. Njihova finoća zavisi od arhitektonskih rešenja, preciznosti (i dobre volje) majstora, kvaliteta materijala, izbora boja i pravih detalja. Možeš i da iskuliraš majstore i arhitekte. Da sam budžiš svoju kuću, učeći se u hodu, ali to nisu fini radovi. Možeš i da provedeš ceo život u objektu u sivoj fazi, nezainteresovan za fine radove. Smederevac u ćošak, čunak kroz prozor i tepih na goli beton.
I u životu je kao u gradjevini. Rodjenjem dobiješ telo, roditelji te nauče te da jedeš, da hodaš i da pričaš. Onda vremenom počneš da težiš finim radovima – da se obrazuješ i informišeš, da putuješ, da se povezuješ sa kvalitetnim ljudima, da stvaraš, tražiš smisao i daješ svoj maksimum. Naravno, možeš i da slušaš teoretičare zavere sa Youtube-a, umrežavaš se kako bi širio mržnju i tražio krivce, ali to nisu fini radovi. Možeš i da provedeš ceo život u sivoj fazi bez ikakve nadogradnje, okrenut samo fiziološkim potrebama. Da budeš topovsko meso u ratu i deo glasačke mašinerije u miru.
Neka mi ne zamere ljubitelji sive faze i kvazi-finih radova (za njih se ionako svakodnevno kreira pregršt zabavnog štiva u srpskim medijima), ali ovo će biti blog posvećen samo finim radovima. Što reče naš junak sa slike: “He not busy being born is busy dying”. Ima vremena da se mre, hajde da se prvo malo rodimo.
