SInoć smo zaspali ranije nego obično, a jutros se probudili nešto kasnije. Ovako odmorni, možemo ponovo da stavimo ružičaste naočare dok sa smješkom promatramo svijet. Odjavljujemo se iz hostela i na recepciji kupujemo tokene za veliki ormarić na prvom spratu. Sve je automatizovano, ubaciš dva žetona u nešto što liči na bankomat, na ekranu te pita hoćeš li niže ili više postavljeni ormarić, izaberemo niži i otvori se ormarić broj 66. Skoro pa žig zveri. Podesim šifru za otključavanje ormarića, istu kao za otključavanje mog iphonea. Uspevamo da nabijemo sve rančeve i kese unutra i zatvorimo.
Očigledno je da smo juče imali problem sa neispavanošću. Danas smo poletni, mišići su ponovo elastični, a svetac zaštitnik našeg roadtripa nam daje još jedan sunčani dan. Odlazimo na železničku stanicu. Voz za Oslo u 16h je pun i ne možemo da kupimo rezervacije za njega. Savetuju nam voz za Geteburg u 13:30 i presedanje odande. To nam premalo vremena u Stokholmu. Zahvaljujem im i sedamo na klupu pored. Na Rail planner aplikaciji uspevam da napravim povoljniju kombinaciju sa napuštanjem Stokholma u 14:30. Nije kako smo planirali, ali smo se izborili za dodatnih sat vremena. Sačekamo red još jednom, pa kupimo rezervaciju za Geteborg.
Idemo prvo ka parlamentu. Comini roditelji nisu uspeli da nadju fotku, pa ćemo da se uzdamo u njeno dečije sećanje. Ispred parlamenta je u poslednjih 30 godina drveće ozbiljno naraslo, pa kadar svakako neće biti isti. Stajemo sa leve strane, zamolimo nekog turistu da nas fotka, pa prelazimo na desnu parlamenta gde nas ufotka drugi, stariji turista. Comi pogleda obe fotke, misli da je desna ona prava. Šaljemo ih njenim roditeljima, slože se da je desna prava i zatrpavaju nas ljubavnim porukama. Dirljivo im je što deca hode njihovim stopama.
Danas nam je i stari grad lepši nego juče. Fotkamo se u uskim uličicama, a prolaznici strpljivo čekaju da nam ne pokvare kadar. Lepo kaže otac Tadej – kakve su ti misli, takav ti je život. Naše su misli naspavane i ljubavne, a Stokholm to prepoznaje i oprašta nam onu namrgodjenost od juče. Odlazimo na doručak u Brod & Salt. Mala pekara u starom gradu. Cinnamon rolls, cardamon rolls, vanilla rolls i kafa s mlekom. Ispred pekare tri stočića, svaki odnjih prepun krša od prethodnih mušterija. Comi sa levog stola prebaci sav krš na centralni, pa sednemo da jedemo. Ustaje da me fotka, ali nije lep kadar. Onda onaj dupli krš sa centralnog prebacuje na desni gde se sada već formira kritična masa prljavih čaša i tanjira, a ja prelazim da jedem u dobrom kadru. Comi me fotka pa se pridruži. Onda i ja ustanem da fotkam i vratim se za to. Dok jedemo, radnik pekare polako odnosi krš sa susednog stola. Peciva su odlična. Belo brašno i šećer. Tela su nam verovatno zahvalna na ovako bogatom jelovniku.
Odlazimo ponovo do Sodermalma. Juče smo, u povratku ka hostelu, negde pokupili hipstersku mapu tog kraja i shvatili da smo propustili neke sodermalmske dragulje. Tamo ipak ne uspevamo da vidimo sve što smo naumili jer lenji hipsteri kasno otvaraju svoje lokale, ali ono što vidimo pokazuje da nismo pogrešili što smo se vratili. Još poneka dobra knjižara, kafeterija, neki mladi ljudi koji majstorišu u lokalima koji tek treba da počnu da rade i unose robu u velikim kutijama. Svraćamo u Shutterheim radnju koja prodaja samo prelepe i preskupe kabanice. Nekoliko sličnih modela u svim mogućim bojama. Zabavan koncept, samo što nikad ne bih dao 200 evra za kabanicu.
Nema više vremena za naš hipsterski pir. Idemo na ostrvo Djurgarden. Videćemo kakvo nam je prolazno vreme, pa možda uspemo da posetimo Nordiska muzej na otvorenom. Oko sat vremena hoda do tamo. Prolazimo pored velikih gradilišta u centru. Oko nas su gradjevinske ograde, drndaju bageri i kamioni, vrte se kranovi u vazduhu. Prelazimo most ka Djurgardenu, hodamo duplo brže nego obično da probamo da nadoknadimo vreme koje nam je ukrao rasprodati voz. Mnogo više parkova nego u ostatku grada. Mirno je i upeglano. Prolazi starinski drveni tramvaj pun bogatih penzionera. Sižemo ispred muzeja, nije realno da ga posetimo. Na moje insistiranje sedamo na klupu ispred da se odmorimo. Ubi me ovaj ritam.
Na putu do hostela svraćamo u Lidl da kupimo hranu za put. Salate sa piletinom, sirom i povrćem, pakovanje pečene seckane piletine da pojačamo salatu i flaša soka od narandže. Na kasi uzimam i čokoladicu da me podigne jer i dalje osećam slabost. Comi se žali da je i ona iscrpljena. Sok od narandže nas malo podiže i jasno nam je da moramo da se hranimo malo sadržajnije jer nam hardver šalje signale da, za razliku od softvera, ne uživa previše u ovom putovanju. Uzimamo rančeve iz ormarića i tako kilavi se jedva odvučemo do stanice.
U vozu odmah pojedemo salate i piletinu, popijemo ostatak soka i odspavamo malo, pa u Geteborg stižemo u dosta boljem stanju. Tamo prelazimo u norveški voz sa Oslo. U vagonu je pakleno vruće. Ne uspevam da se skoncentrišem i napišem sedeću epizodu putopisa. Dolazi kondukter, vidi nam karte pa pita kako nam bilo je na putovanju do sada. Pokušavam na foru da mu se požalim, pa kažem kako su nas naplašili da je Norveška hladna, a ja se skuvao u vozu. Ne kapira foru, ili se pravi da je ne kapira, pa mi priča kako su imali istorijski toplo leto. Izlazi iz našeg vagona, a ja odlazim u prvu klasu i ponesem komjuter. Tamo su rashladili vagon baš kako treba. Nekoliko baba drema, potpuna tišina. Ovde mi već pisanje ide mnogo bolje. Prolazi kondukter, vidi me, štrecne se i zastane. Namignem mu, namigne mi i ode. Završim epizodu “dan peti” i vraćam se kod Comi.
Na stanici u Oslu nas čeka Andrija. Bićemo njegovi gosti narednih dana. Andrija se rodio i odrastao u Aleksincu, kao i Comi. Roditelji su im se družili dok se njegova porodica pre desetak godina nije odselila u Oslo. Video je na fejsbuku da se spremamo za putovanje i ponudio nam gostoprimstvo. Kaže da se Comi nije mnogo promenila, ona kaže da on jeste. Autobusom se dvadesetak minuta vozimo do njegovog naselja. Andrija nam je spremio večeru. Čorbasti gulaš sa junetinom i lisičarkama koje je sam nabrao u šumi pored naselja. Idealno raskuvano meso, idealno začinjeno jelo. Uživamo. Ovo nam je definitivno bilo potrebno. Spavaćemo u njegovom krevetu, a on zbog nas prelazi na kauč u dnevnoj sobi. Osećamo se malo glupo zbog toga, ali on nas uverava da je sve u redu i da ne treba da brinemo. Nema često goste iz Srbije i drago mu je što ima priliku da nas ugosti.
Proveravam telefon. Ninoslav me je zatrpao euforičnim porukama, potpuno je poludeo od sreće što je Zvezda u Ligi šampiona. Drago mi je i zbog Zvezde i zbog njega. Krevet je mekan, a ja sam umoran. Sutra ujutru ću biti u stanju da se malo više radujem.
Serbian