Ustajem i gledam u ljude u sobi oko nas. Nema nervoznih pogleda u mom pravcu. Svi izgledaju sveže i naspavano. Ok, izgleda da nisam previše hrkao. Pakujemo se i zaključavamo rančeve u ormarić na prvom spratu i na recepciji se odjavljujemo se iz hostela. Doručkujemo. Isti izbor kao i juče. Kiše još uvek nema, ali izgleda kao da će da počne svakog trenutka. Šetamo prvo izvan centra grada. Prija nam da izbegnemo gužvu. Kako ulazimo u turističku zonu, kreće i najavljena kiša. Otvorimo kišobran i pitamo Foursquare gde da pijemo kafu. Foursquare nam preporučuje Koffieschenkerei.
Kafeterija je u dvorištu crkve. Mali prostor, tri dugačka stola za kojima zgusnuto sede ljudi koji se medjusobno ne poznaju. Svi pričaju, ali vode računa o frekvencijama koje emituju tako da je u sobi prijatna graja koja ne ometa koncentraciju. Kafa je odlična. Ućutali smo se i šaljemo viber poruke i mailove. Javljamo se svojima, gledamo raspored vozova, planiramo smeštaj u gradovima koji slede. Kiša je prestala. Izlazimo i prolazimo kroz nekoliko centralnih kvartova koje smo juče u bežanju od kiše zaobišli.
Prolazimo pored zgrade u kojoj u izlozima sede prostitutke od pedesetak i više godina. Izgledaju kao neke obične keve, nema napadne šminke i gestikulacije. Još uvek nije ni podne. Ko su njihove mušterije u ovo doba? Osim njih, ne vidimo ništa specijalno. Šoping, šoping, šoping. Veliki supermarket na glavnom Dam trgu ima deo sa stolovima i stolicama za kupce koji hoće da jedu u prodavnici, pa kupujemo salate sa piletinom, sirom i sušenim paradajzom za ručak i jedemo tamo. Konstatujemo da bi trebalo češće da spremamo takve salate i kad se vratimo kući u Beograd.
Usporeni smo. Vreme nije inspirativno i smara nas što non stop otvaramo i zatvaramo kišobran. Potrebno nam je mesto gde možemo da bez žurbe i napetosti ubijemo par sati do voza za Antverpen. Pitamo Google da nam preporuči knjižaru u Amsterdamu. Google kaže da je na pet minuta od nas “Scheltema”, jedna od najvećih knjižara u Evropi.
Na putu do tamo se jedva probijemo kroz gužvu koju prave ljudi koji čekaju u redu za pomfrit. Ljudski rod. Neko ih naloži da ne mogu da odu iz Amsterdama ako baš na tom mestu ne pojedu pržene krompire, pa oni stoje na kiši u 15 metara dugom redu i čekaju. Putovali satima do Amsterdama, pa stali u red za prženi krompir u plavom fišeku. Kad ga dobiju, slikaju selfi. Zaboravljamo na njih, Scheltema je odlična. Bezbroj knjiga na četiri etaže. U muzičkoj sekciji dve police samo sa knjigama o Bob Dylanu. Knjiga od trista strana o jednoj njegovoj pesmi. Razdvajamo se, pa se posle pola sata nalazimo na kauču na drugom spratu gde svako donosi po desetak knjiga. Listam knjige o planinskoj arhitekturi i hipsterima nomadima, pa onda malo da čitam biografiju Jann Wennera osnivača Rolling Stonea. Knjiga definitivno drži pažnju, ali će morati da čeka da dodje na red. Preterao sam sa kupovinom knjiga poslednje godine, moram sebe da nateram da sve to i pročitam pre nego da započnem nove.
Ista stvar je i sa biznis idejama. Posle ovog putovanja, sve ideje moraju da krenu u implementaciju. To me i plaši i raduje, ali oba osećanja su ispravna i dobro je kad idu zajedno. Ustajemo pre nego da zadremamo na kauču i sporim koracima se odvučemo do hostela. Tamo uzimamo svoj teški prtljag, pa se još sporijim koracima odvučemo do železničke stanice. U vozu za Antverpen krenem da pišem “dan trinaesti” i u jednom momentu čujem spikera kako sa razglasa voza kaže nešto na holandskom. Ne razumem holandski, ali procenim da je rekao nešto tipa: “Evo svake sekunde treba da stanemo u Antverpen i ako ne iskočite iz voza za nekoliko sekundi, mi odosmo dalje u Brisel, a vi vidite šta ćete!”. Dignem frku, pa polu-spakovani sa kompom u rukama krenemo da istrčimo iz voza koji je stao, ali je stanica mračna i previše mala, a u pripremama za Antverpen smo čitali da je tamo možda i najlepša stanica na svetu. Od ovoga je lepši i Prokop, ovo sigurno nije Antverpen. Kondukter vidi da smo se uzjogunili, pa nam kaže da iskuliramo, Antverpen je za deset minuta.
Pre nekoliko godina sam se u Bratislavi popeo u voz za Beograd i dok mi je Comi dodavala prtljag ladno se zatvore vrata i voz krene. Comi sa kartama, pasošima i pola prtljaga ostane u Bratislavi, a ja platim povratnu kartu iz neke slovačke Pazove, pa se vratim u Bratislavu i ostanemo tamo još jedan dan. Od tad sam navukao frku. Ujela me slovačka zmija, pa sam skočio na Antverpenskog guštera.
Kondukter krene kod izlaznih vrata da smara nekog beskućnika vehabiju bez karte i kaže mu da će sad na stanici da dodje sa obezbedjenjem po njega. Vehabija se iznervirao, a ja gledam šta ima na nogama. Sandale i čarape. Dobro je, kažu da moraju da budu bosi kad žele da se raznesu. Ne ide se u njihov raj u čarapama, pa čak i kad tamo odlaziš u najsitnijim komadićima. Evo ga Antverpen, sad sve lepo piše, znamo da smo tu. Stanica je pusta, izlazimo na zadnji ulaz. Kraj oko stanice je baš sranje. Čudan, mračan i bez ljudi. Posle tri-četiri bloka se pojavljuje jedan ortodoksni ješa, pa još jedan. Ok, sad nam je sve jasno. Ovo smo vidjali i u Bruklinu da se hasidici negde grupišu i useru ceo kraj. Gde god religija zavlada, umire svaka zabava i uzbudjenje.
Sada već primećujemo sve one užasne bogougodne prodavnice ružne garderobe i Kosher hrane. Zbog svega što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, ovoj zajednici se širom sveta gleda kroz prste dok krši gotovo sva ljudska prava svojih članova, posebno žena. Ako neko sa strane skrene pažnju na to, onda je to antisemitizam. Ako neko iz zajednice dovede dogmu u pitanje, oduzmu mu decu i imovinu i izbace ga iz zajednice, a on je u spoljnom svetu potpuno nespreman da sebi obezbedi egzistenciju jer su ga u školama učili samo božijim zakonima od kojih je slaba vajda na realnom tržištu rada.
Centar Antverpena je potpuno raskopan. Rupe su duboke, verovatno grade ili popravljaju metro. Google mapa nije upoznata sa tim, pa se malo vrtimo u krug, ali na kraju nalazimo naš hostel “Ash”. Zaključana vrata, nema nikog na recepciji. Nema gde da se pozvoni. Na vratima je neki broj telefona. Zovem, niko se ne javlja. Zovem ponovo, opet ništa. Lupim par puta u staklo i evo je neka klinka, polako se klati ka nama i otključava vrata. Uzimamo ključ od sobe, ostavljamo stvari i ne zadržavamo se dugo u hostelu. U Belgiji smo, hoćemo da pijemo belgijsko pivo. Klinka nam na mapi grada obeleži mesto gde cirkaju lokalci. Pešačimo petnaestak minuta pustim ulicama i stižemo u ulicu u kojoj su tri bara, jedan do drugog. Ulazimo u onaj u kojem je najveća gužva. Zove se “Korsakov”. Unutra ona prijatna raspala atmofsera. Kao da je osamdesetih tu bila neka kafana, koju bi u Beogradu nazvao “komunjarskom”, ali nije bilo komunizma u Belgiji, pa ne znam kako da je nazovem. Neki novi klinci su je malo prisredili i uneli nekakav školski nameštaj i furunu na koju se očigledno greju zimi.
Nalazimo mesto za malim stolom ispod kružnih stepenica. Uzimam dva različita lokalna IPA piva. Oba su odlična. Cene kao u “Samo pivu”. Umorni i neuhranjeni, brzo smo se ucirkali. Uzimam i treće pivo da podelimo. Ispred bara je velika gužva, ljudi stoje i cirkaju. Pojavljuje se tramvaj koji usporava i prolazi kroz njih, a oni se pomere taman toliko da tramvaj može da prodje. Neke od njih i očeše, ali se ne obaziru. Navikli su, očigledno. Vraćamo se u hostel drugim putem. Sretnemo dva matora pedera, drže se za ruke. Jedan liči na mladjeg Šešelja iz vremena kad mu je bio manji stomak i manji nos, drugi je sličnih dimenzija, ali ne liči na Šešelja. Smejem se kad ih vidim. Comi kaže da sam seljak iz Obrenovca.
Vraćamo se u sobu, nekoliko ljudi već spava unutra, prelistam vesti iz Srbije, pa zaspim i ja.
Serbian