Have Love, Will Travel – dan četvrti

Voz za Hamburg nam polazi u 9 sa glavne berlinske železničke stanice. Tamo presedamo za Kopenhagen. Ustajemo u pola sedam, spakujemo se, pa nekoliko puta proverimo da li smo ispratili sva pravila za ostavljanje samog stana sa mačkama. Jedna mačka dolazi sama da nas pozdravi, drugu smo morali da potražimo po stanu da joj javimo da odlazimo.

Ponovo izlazimo iz zone komfora. Napuštamo stan u kojem smo se taman odomaćili i odlazimo u nepoznato. Na stanici u Berlinu kupujemo rezervaciju za voz od Hamburga do Kopenhagena, do Hamburga nam nije potrebna. Silazimo na peron, na ekranu obaveštenje da neki voz kasni. Dobro je, nije naš. Onda naš voz iznenada nestaje sa liste, ali se pojavljuje neki drugi koji malo kasnije kreće za Hamburg. I sa njim stižemo na vreme za naš voz tamo, tako da nema veze.

Imamo Interrail karte koje važe mesec dana. U tih mesec dana periodu možeš da putuješ 15 dana. Destinacije i vozove biramo sami, tako da nas ovakve promene ne pogadjaju previše. Onda javljaju da kasni i ovaj novi voz. Jebiga, to nas sad već pogadja. Vraćam se na šalter za prodaju karata i oni nam menjaju rezervaciju za sledeći voz do Kopenhagena. Stići ćemo tamo dosta kasnije od planiranog. Ja nisam onaj isplanirani lik u ovoj priči, pa me to ne pogadja previše. Ukrcavamo se na zakasneli voz. Hamburg me podseti na Emu koja živi tamo i koja će nas tamo ugostiti za nekoliko dana. Pustim joj poruku u kojoj zakukam kako su nas učili da je Nemac tačan, a svi vozovi im kasne. “Mili moj, to su ti germanofilske dogme.”, odgovaraEmma.

Kreće voz, a ja odlazim do mesta gde i car ide peške, tj išao bi tamo peške kad bi se vozio drugom klasom u Deutsche Bahnu. Tapaciram metalnu šolju ubrusima, sednem i otvorim vesti na B92. Glavna vest je da oko Berlina bukte požari, železnički saobraćaj je u prekidu. Eto zašto Nemac kasni, viša sila. Skrinšotujem vest i okačim na fejsbuk. Kristina Kovac postavlja zabrinuti komentar. Moja omiljena sestra Kovač prati naše putovanje. To nam imponuje. Odgovaram joj da se putovanje, uz malo kašnjenje, nastavlja. Voz je za manje od dva sata u Hamburgu. Na stanici je gužva, pa uzimamo broj za šaltere gde se prodaju karte i kao šatro čekamo na red. Udobne, tapacirane fotelje i brz internet. Na ekranu izlazi naš broj, niko ne prilazi šalteru, izlazi sledeći broj, evo nekoga ko stavrno kupuje kartu. Onda izlazi obaveštenje o našem vozu za Kopenhagen i mi krećemo ka peronu.

Usput srećemo grupu navijača Hamburgera, nose gajbe piva i urlaju navijačke pesme. Isto kao srpski navijači, onaj falš iz grla uz forsiranje da ti glas bude što dublji, samo što je pevaju na nemačkom. Comi zastaje i kreće glasno da se smeje: “Brate, meni oni zvuče kao Mileta Čolić! AHAHAHAHHAHA…”. Mileta Čolić je narodnjak koji peva na nemačkom. Ne zna da peva i ne zna nemački. Topla preporuka za one koji ga nisu slušali ranije. Moji lični favoriti “Gib mir deine liebe” i “Kalt ist”. Comi ostaje na peronu, a ja trknem na Turčinov štand da nam kupim burek sa sirom i spanaćem.

Kreće voz, to nije bio nije burek nego kisela pita, ali kaže Comi da je to još bolje. Toliko je slatko pojede, da uzmem i ja da jedem svoju iako nisam gladan. Voz lepši i čistiji od svih prethodnih. Sedišta su nam do prozora, izmedju nas je sto. Nas dvoje na četiri sedišta. Otvaram komp, pišem i objavljujem “Dan drugi”, a Comi studiozno pravi plan posete Kopenhagenu. Voz staje na izlazu iz Nemačke i ulazi danska granična policija. Uzimaju nam pasoše i skeniraju ih spravom koja izgleda kao iphone. Policajac je lepo raspoložen i ljubazan. Kaže da je iznenadjen kako je brzo dobio povratnu informaciju za naše pasoše, a ja kažem da sam iznenadjen kakve moderne sprave koriste. Voz sporo kreće i čini se da ulazi u neki tunel. Onda staje i sa razglasa nas obaveštavaju da smo se ukrcali na trajekt i da si treba da napuste voz. Ukrcali smo se na trajekt? Vozom? Da li je ovo realno?

Izlazimo iz voza i pratimo stepenište dva sprata u vis. Ulazimo u entertaiment zonu trajekta. Šta je bre ovo? Šopovi, pabovi, restorani, fliperi. Sa svih strana veliki prozori, pogled na uzburkano more. Zauzimamo mesta u sali skroz koja gleda na pramac. Kupujem kafu, nisam pitao pošto je. 4.5 evra. Lele. Podelimo je, pa na kvarno sipam još jednu u istu čašu. Sad su dve po 2.25 evra. To mi je lakše da podnesem. Izadjemo na terasu trajekta, pored nas se puši parni dimnjak. Magičan prizor. Comi pušta suzu od uzbudjenja. Radujem se što je toliko srećna, mesecima je pod raznim pritiscima, zaslužila je ovu suzu radisnicu. Pitam je da se fotkamo kao Dikaprio i Kejt Vinslet. Neće. Pozivaju da se vratimo u voz.

U Kopenhagenu smo u pola sedam uveče. Izlazimo sa stanice i pokušavamo da kupimo kartu za gradski prevoz na automatu, ali ne uspevamo. Prilično je konfuzno. Vraćamo se u stanicu, odlazimo na turističke informacije, žena nam kaže da ukucamo ime neke stanice do koje inače ne idemo, ali je u istoj zoni i kupimo tu kartu. Pokušavamo ponovo, nema nikakvih stanica u ponudi. Pitam Danca pored, on me uputi na druge, crvene automate. Ni tamo nam ne ide. Izvalim da su crveni automati za karte do Švedske. Danac nas ispalio. Opet se vraćamo u stanicu. Comi ugleda i treću vrstu automata. Koliko automata imaju ovi Danci? Tamo uz pomoć bakice od sedamdeset i kusur kupujemo karte. Bakica ima solidan alkoholni zadah, ali je držanje besprekorno, kao i njen engleski. Uvek sam imao poštovanje za ljude koji znaju da cirkaju, a da ostanu gospoda.

Ulazimo u bus 2A, vozimo se 15 stanica, pešačimo malo i stižemo u Bellahoj camping. Kopenhagen je inače pakleno skup i morao sam da obavim ozbiljna istrživanja da bih našao koliko – toliko povoljan smeštaj. Zato smo u kampu, 15 stanica od centra. Dobijamo ključeve od naše kabine. Plavi metalni kontejner, podeljen na dva dela, desni deo je naš. Unutra je sto sa dve školske stolice, neka socijalna polica od šper ploče, frižider i dva vojnička kreveta. Tuševi su pedesetak metara od nas, posle njih su wc-i, pa kuhinja. Odlazim do wc-a, tamo je raspad. Jebiga, blejaćemo po gradu po ceo dan, nećemo ovde provoditi previše vremena. Dok sam se vratio, Comi je napravila razmeštaj u sobi da bude malo više Hygge i da nam kreveti budu spojeni. Stavila je i posteljinu za koju smo morali da doplatimo. Uzimamo kašičice sa socijalne police i jedemo nutelu koju smo doneli iz Berlina. Na ovakvim putovanjima je kako važno da se s vremena na vreme jede nešto „s kašiku“.

Karta za prevoz nam važi još oko pola sata, pa trknemo do stanice i odvezemo se u Norrebro (sa precrtanim o, prvim, ne drugim). Hipsterski kraj Kopenhagena. Male radnje, unutra minimalizam. Comi oduševljena, sve joj je tako čisto i pod konac. Meni nešto kao da fali. Seljak čovek. Zastajem ispred minijaturnog lokala. U njemu je stolica. Nešto ismedju one za masažu i one na kojoj ti frizerov potrčko pere kosu. Piše da se bave spiritualnim savetima i masažama za opuštanje. Zamišljam kako neko udje i kaže: “Dobar dan, nešto nisam baš kul, možeš li ti u tvojim 5 kvadrata lokala da me duhovno podigneš i izmasiraš.” Kako ti ljudi uopšte skupe za kiriju i plate?

Lepi parkovi, lepi pabovi, grad deluje bezbedno, pa zalazimo i u najmračnije ulice. Kupujemo gigantski kebap u debeloj tortilji (Imamo li mi izraz za “wrap” koji nije tortilja? Pošto ovaj arapski palačinkasti hleb nikako nije tortilja.). Krećemo nazad ka kampu pešaka i usput ulazimo u Lidl. Kupujemo hranu za sendviče, instant kafu i vodu. Nema više sedenja po kafeterijama i restoranima, ne samo zato što je Kopenhagen nerealno skup, već i zbog toga što se roadtrip od danas ubrzava i u svakom gradu ostajemo uglavnom samo po dva dana i svaki trenutak nam je važan, pa prelazimo na sendviče i kafu iz ranca. Konzumiranje u pokretu.

Comi se smrzla na putu do kampa. Ulazimo u naš kontejner i palimo norveški radijator. Da li se i u Danskoj taj radijator zove norveški? Legnemo da spavamo, a ja se u toku noći probudim iz jezive noćne more. U sobi je šezdeset stepeni i nema vazduha. Otvaram vrata i puštam hladnoću da udje, gasim radijator i vraćam se u krevet.