Have Love, Will Travel – dan trideset prvi

Istetovirani cimer sa budi pre zore. Pravim se da spavam i proučavam ga iz kreveta. Nisam često u blizini ovako ekstremnih likova, gledam ga kako se ponaša kad je budan. Oblači dugačke crne bermude, crnu majicu i crne patike, skuplja svoje crne prnje po celoj sobi i tiho izlazi napolje. Pomislim na Zombi boja koji se ubio pre nekoliko nedelja. Nadam se da će ovaj dečko pronaći svoj mir i da neće završiti tako. Ponovo zaspim.

Kada malo kasnije ustanemo, prvo prebacujemo Cominu posteljinu i stvari na rujin krevet da bismo sledeće noći spavali jedno do drugog. Dok pijemo kafu u lobiju, proučavam kako funkcioniše RyanAir. I dalje mi je neverovatno da ćemo od Milana do Temišvara leteti za po 12 evra. Tražim neku skrivenu foru, kako planiraju da nas zajebu. Vidim da treba sami da se čekiramo online jer se u suprotnom to dodatno naplaćuje. Čekiram nas. Pitaju hoćemo li da doplatimo sedam evra da bismo sedeli zajedno. Nećemo. Napominju da možemo i kasnije da se predomislimo. Što se prtljaga tiče, ako hoćeš da budeš siguran da će te pustiti da uneseš dve male torbe u avion, bolje ti je da doplatiš još 7 evra. U suprotnom, unosiš jednu, a druga čeka na nekim kolicima da šatro provere hoće li biti mesta za nju, pa kao ako ne bude, može da se desi da te izbace iz aviona. Verujem da se to nikad nije desilo, ali ipak uplaćujem sedam evra da eliminišem sve potencijalne izvore stresa.

Prvi kapućino je bio slab. Zamolim da mi naprave još jedan sa duplim shotom espresa. Naplate mi ga kao da je običan i besplatno nam isprintaju avio karte. Ovo je definitivno najbolji hostel u kojem sam ikad odseo. U svim priručnicima o ugostiteljstvu kažu da gostu teba da obećaš malo manje nego što možeš da ispuniš, pa kad on od tebe na licu mesta dobije više od očekivanog, biva oduševljen. Ovde su tu veštinu doveli do savršenstva i taj oduševljeni gost sam ja. Pišem “dan dvadeset drugi”, a Comi donosi doručak koji je spremila u hostelskoj kuhinji. Jedem dok pišem, objavljujem, pa odlazimo u akciju.

Idemo u Bar Luce za koji je Wes Anderson radio enterijer. Ono što smo videli na netu izgleda do jaja. Daleko je, pa ćemo do tamo metroom. Zamišljali smo da je Andersonov fićka u nekom hip kraju, a ovde nema ničega. Karaburma. Hodamo dok u jednom momentu ne ugledamo natpis “Fondazione Prada”. Ovo je izgleda bila industrijska zona, pa je Prada je preuredila stare hale i magacine i napravila napravila nekakav modni hab. Wes Andersona su očigledno oni angažovali da osmisli enterijer kafića u okviru tog haba. Pretpostavljamo da će unutra biti preskupo, pa se pre nego da udjemo, dogovorimo da nas ne bude blam da podelimo jedno piće. Sad smo ovde i verovatno nikad više, nema smisla da nam blam pokvari provod. Unutra se ispostavlja da nismo bili u pravu. Kafa jedan evro kao i svuda u Milanu. Ako izabereš da sediš u centralnom delu kafića, na foteljicama koje na rukohvatu imaju onaj rotirajući stočić, kao za pisanje u školi – onda sam pokupiš svoju narudžbinu i sedneš. Ako hoćeš da sedneš za sto i da te usluži konobar, onda moraš da čekaš. Uzimamo dva latea i kolač andersonovski roze boje i sedamo u fotelje. Oko nas, u ovom centralnom delu sede uglavnom turisti, a za stolovima su sve neki modni seratori i manekeni. Kada se napiju kafa i ispričaju, ustaće da oslobode mesto nekom od onih seratora koji strpljivo čekaju pored šanka. Neće medju plebs.

Enterijer stvarno izgleda nestvarno, kao da smo kroz ekran ušetali u pravo neki Wes Andersonov film. Uniforme zaposlenih, šank, zidovi, podovi, nameštaj, fliperi, džuboks, frižideri, držači za salvete…sve ima njegov prepoznatljiv pečat. Ono što nas je malo razočaralo je činjenica da tih detalja i nema previše. Pre nego da dodjemo ovde, videli smo 5-6 slika i mislili smo da je to samo tizer za sve ono što nas očekuje, a zapravo se na nima nalazi apsolutno sve što čovek ovde može da vidi. Kafa, kao i svuda u Milanu, odlična. Kolač lep na oko, ali mu je sranje ukus. Comi fotka enterijer, a ja počinjem da se tresem od kafe. Ako se uzme u obzir onaj dupli espreso, ovo mi je četvrta od jutos. Silazim do wc-a da se umijem. Stepenice do dole takodje filmske, a wc je kao u vozu, od nerdjajućeg čelika.

Izadjemo i prošetamo kroz dvorište kompleksa. Tamo ja kenjam kako si svi ljudi oko nas kvazi-umetnici i foliranti, a Comi me napušava što sam toliko isključiv u nečemu o čemu nemam pojma. Udjemo u knjižaru, pokušavam da listam knjige o umetnosti, ali mi ništa ne drži pažnju. Mozak mi divlja od kofeina. Krećemo pešaka ka centru grada. Usput kupujem flašu vode i teram sebe da popijem što više da se malo dovedem u red. Pomaže mi, manje se znojim i polako prestajem da se tresem. Hodamo oko sat vremena i usput ne vidimo ništa preterano interesantno. Ulice ko ulice, zgrade ko zgrade. Lokali sa ružnim natpisima i izlozima kao u Srbiji.

Onda se polako, jedan po jedan, pojavljuju lepo dizajnirani restorani i mi stižemo na glavni trg ispred milanske katerdrale. Tamo ljude sede na ivičnjaku trotoara, pa im se i mi pridružimo da predahnemo. Deda pored nas hrani golubove parmezanom, a oni uredno sleću ispred njega i jedu. Ima da se provedu kao ja one noći u Barseloni. Izlazimo na trg i opalimo nekoliko selfija sa katedralom u pozadini. Prilaze nam crnci, nude po šaku pšenice. Ovde je fora da staviš pšenicu na dlanove, pa gomila golubova sleti na tebe. Crncima daš telefon da te u tom trenutku fotkaju, pa ih častiš. Zahvalimo im i odlazimo odavde. Nismo fanovi trgova sa previše ljudi, a ni golubova po celom telu.

Ulazimo u veliki tržni centar pored. Ovo je očigledno svetsko “the mesto” ako se ložiš na visoku modu. Šetamo izmedju upeglanih lokala velikih modnih brendova. Iznad nas su stakleni polukružni krovovi koji se u centru spajaju u veliku kupolu. Mene ovaj svet nimalo ne loži. Ružne i skupe stvari. Vidim da je i Comi ravnodušna. Fotka neke arhitektonske detalje pa krenemo ka izlazu. Prolazimo kroz euforične ljude. Zastaju na svaka dve metra da se fotkaju. Na sebi imaju jeftine patike i pijačne majice sa printom. Ne znam šta ih toliko loži kad je očigledno nisu deo ove kulture. U drugom delu kompleksa pratimo putokaze za knjižaru i spuštamo se stepenicama ispod zemlje. Dole je sjajan izbor knjiga, ali su skoro sve na Italijanskom. Dvoumimo se da li da kupimo veliku knjigu o food designu. Odlična je. Uskoro u Beogradu pokrećemo svoju ketering firmu, okupili smo sjajnu ekipu i biće nam potrebne i ovakve knjige da bismo bili najbolji. Na kraju je samo fotkamo. Kupićemo je online kad se vratimo kući.

Na tri sprata iznad knjižare su lepo diekorisani štandovi sa italijanskom hranom. Beton, drvo i bele keramičke pločice. Idealno naslagane pice, idealno složene kese sa testeninama, idealno rasporedjene pršute koje vise sa plafona. Ljudi koji sve to prodaju nose idealne uniforme. Naravno, sve je skupo, ali mi nismo ni planirali da jedemo na sred glavnog trga, tik pored fensi tržnog centra. Ovde razgledamo i fotkamo. Na poslednjem spratu je najveća gužva. Ljubitelji visoke mode su napunili Burger King. Ogladneli smo i mi. Predlažem Comi da odemo na pastu u jedan od restorana koji smo videli kad smo prilazili trgu. Ona kaže da Milano nije baš poznat po pastama i da bi možda trebalo da jedemo nešto drugo ovde. Izguglam šta se jede u Milanu i izlaze mi neke crvene čorbe i rižoto. Nagovorim Comi da ipak odemo na pastu. Ispostavlja se da je bila u pravu. Male i ne preterano ukusne porcije. Šta je tu je, sad smo par sati mirni što se hrane tiče.

U blizini restorana je crkva koja je poznata po tome što skoro pa da nema oltar, ali su zidovi oslikani tako da se stvori optička iluzija kao da ga ima. Odlazimo tamo. Ovo očigledno nije popularna turistička destinacija. U crkvi smo samo nas dvoje i žena koja kleči i moli se. Prilazi nam pop i daje Comi veliko belo, sintetičko platno. Gestikulacijom joj pokazuje da treba se pokrije jer njen žuti top na bretele nije bogougodan. Prilazimo i pogledamo oltar. Stvarno ga nema i stvarno izgleda kao da ga ima. Vraćamo popu platno, zahvaljujemo i odlazimo ka još jednoj neobičnoj crkvi – San Bernandino alle Ossa. Tamo se nalazi kapela dekorisana ljudskim kostima i lobanjama. Kada je pre nekih 800 godina je ponestalo mesta na lokalnom groblju, izgradili su je da bi se u njoj čuvale kosti povadjene iz starih grobova. Na ulazu u crkvu sedi smoreni portir i gleda u telefon. Kaže nam da je unutra zabranjeno fotkanje i da bi bilo lepo da ubacimo prliog za crkvu u limenu kutiju ispred njega. Vadim sitniš iz novčanika i ubacujem sve. Dno kutije zveči dok na njega padaju evrocenti, danske krune i dinari. U kapeli je nekoliko redova klupa, na njima sedi desetak turista. Gledaju ka ogromnom krstu napravljenom od ljudskih lobanja. Na crnim nosećim stubovima u zidovima vise instalacije od lobanja, kostiju i zuba. Ludje od bilo kog omota albuma death metal bendova. Neko je očigledno vrlo ozbiljno pristupio tom bizarnom zadatku dekorisanja kapele i bio je posvećen detaljima. Izmedju stubova su ogromni ramovi u kojima je naslagano stotine i stotine lobanja. Sa prednje strane su pritisnute metalnom mrežom koja ih fiksira. Prilično su male ove lobanje, izgledaju kao dečije. Sličan utisak sam imao i u Ćele kuli. Verovatno se koštana masa vremenom smanjuje jer mi je nerealno da su ljudi tog vremena bili ovolicni. Comi naravno fotka uprkos portirovom upozorenju. Bilo bi glupo da se ovo ne zabeleži. Pored kapele je obična crkva, ulazimo i u nju, ali su one lobanje bile toliko intenzivne da nam ovde ništa ne drži pažnju.

Izlazimo i nastavljamo ka suprotnoj strani grada od one sa koje smo stigli. Ulazimo u neki lep kraj. Niske zgrade, zabavno dekorisani izlozi i ulice pod kaldrmom. Doziva nas baba da nam gleda u karte. Ima svoju malu, prigodno dekorisanu, vračarsku tezgu. Iskuliramo je. Izgleda da je ovo omiljeni kraj fashion blogerki iz celog sveta. Srećemo ih na svakom koraku. Uvek idu po dve influenserke u paru. Zastanu, fotkaju jedna drugu, pogledaju kako su ispale, razmene komplimente i nastavljaju ka nekoj sledećoj lokaciji. Kad za koji dan budu objavile kako im je bilo do jaja u Milanu, mnoge devojčice će im zavideti ne znajući da je ovo grad kao i svaki drugi. Nailazimo i na pravo profesionalno modno fotkanje. Dvadesetak ljudi je okružilo plavu manekenku ispred male žute kuće. Kad krene akcija ona se iskrivi i napravi facu kao da će svake sekunde da zastondira na heroinu. Onda prestane škljocanje aparata i ona ponovo izgleda normalno.

Ide mi se u wc. Kažem Comi da bi trebalo da postoji neka aplikacija za lociranje javnih wc-a. Ono kao, prvi put si u nekom gradu, a pritislo te, aplikacija skenira okolinu, pa te pita da li hoćeš da ti izlista klonje po udaljenosti ili po čistoći. Svaka klonja ima ocene posetilaca, a ako postoji šifra za ulazak, aplikacija ti je kaže. Ne znam kako bi doduše autori te aplikacije zaradjivali, ali ni malo čovekoljublja nije na odmet. Ko zna, možda takva aplikacija i postoji. Mogao sam prvo da je potražim na netu umesto što Comi pičujem ideju. Bacam piš u nekoj kafeteriji usput, tako da sve to više nije ni važno.

Prolazimo kroz neko novoizgradjeno naselje u čijem centru je veliki kružni tržni centar i dolazimo do velikih zelenih solitera. Terase im izgledaju kao odškrinute fioke iz kojih buja drveće i zeleno rastinje. Ovo stvarno izgleda spektakularno. Nadam se da su smislili foru kako da sve ove biljke prežive. Zgrade su nove, znači i biljke su relativno skoro posadjene, tako da prava iskušenja tek predstoje. Valjda neće da bude kao na Gazeli gde je odmah uvenulo ono mučeno cveće u saksijama iako su razvukli cevčice za zalivanje. Nadajmo se da je ovaj milanski arhitekta ipak malo pametniji od Stanijinog ortaka Folića. Pored zelenih zgrada se nalazi Casa Della Memoria, zgrada posvećana svim nevinim milanski žrtvama, od Drugog svetskog rata do skorašnjih terorističkih napada. U fasadi su poredjane cigle različitih nijansi crvene tako da verno oslikavaju portrete nekih ljudi, pretpostavljam žrtava.

Odavde se polako vraćamo ka hostelu i hvata nas mrak usput. U sobi imamo novog cimera. Mahne nam i nastavi ga gleda film na kompu, sa sluškama u ušima. Tuširamo se i pakujemo stvari tako da ih sutra pre zore samo uzmemo i izadjemo iz sobe. Pokušavam da pišem u krevetu, ali mi loše ide. Spustim komp pored kreveta, pa nateramo sebe da zaspimo jer za manje od četiri sata treba da ustanemo i palimo na aerodrom.