Ustajemo i pakujemo se. Do jedanaest sati moramo da se odjavimo na recepciji. Vadimo iz frižidera šunku, krem sireve, humus i paradajz koje smo kupovali prethodnih dana, a nismo ih pojeli do kraja, pa od toga zbudžimo doručak. Počinjem da pišem “dan devetnaesti” dok jedemo, prekidam pisanje, odlazimo do recepcije, odjavljujemo se, ostavljamo rančeve u istoj onoj sobi za prtljag od prvog dana, pa u dnevnom boravku završavam pisanje i odlazimo u šetnju.
Paklena vrućina. Podsećamo sebe da bi se mnogi ljudi širom sveta u ovom trenutku rado menjali sa nama i teleportovali se pod ovo lisabonsko sunce, pa se ne žalimo previše. Jebiga, pravićemo pauze. Danas ionako nigde ne žurimo. Krckaćemo lagano svoj poslednji lisabonski dan. Prelazimo preko jednog od gradskih vidikovaca blizu hostela gde su nas svake noći neki raspali likovi saletali da nam prodaju neku drogu. Pričala je preksinoć naša nova lisabonsko-rumunska drugarica kako je ovde ranije bilo najbolje zezanje u gradu svake noći, ali da je policija rasterala žurku jer se u blizini izgradio fensi hotel čiji gosti su tražili mir. Lep je pogled, vidi se i most i ona neka čuvena lisabonska tvrdjava koja viri iz vode, a koju smo iskulirali i nismo je obilazili.
Nastavljamo blagom uzbrdicom i skrećemo desno. Vidimo kako se jedan od onih tramvaja pravolinijski kreće ka nama. Izvlači ljude na vrh brda. Zastanemo, snimamo taj prizor, pa opičimo i par fotki. Tramvaj staje, iz njega izlaze uglavnom matorci kojima to nije nikakva specijalna atrakcija. Samo im je teško da se penju po ovoj vrućini. U Lisabonu inače ima jako puno starih ljudi. Valjda ih ta stalna pentranja uzbrdo i čist vazduh uz okean čine vitalnim i dugovečnim. Produžavamo dalje, ulazimo u centralni deo grada. Svraćamo u knjižaru, ali se kratko zadržavamo jer su sve knjige na portugalskom, uključujući i one naslagane na polici “english books”. Nakon par blokova nalaćemo na još knjiga, ovog puta polovnih. Cela jedna ulica je u tezgama na kojima ljudi prodaju polovne i antikvarne knjige. Ogroman izbor, knjige su jeftine, ali opet samo portugalski. Realno, teško da bismo kupili nešto čak i da su na srpskom jer nam je prtljag odavno pretežak.
Čuje se kreštanje papagaja. Ljudi su izbacili njihove kaveze na terase, pa se papagaji dovikuju. Šta li kažu jedni drugima? Da li se napušavaju u nekoj imaginarnoj borbi za teritoriju ili se žale na život u zatočeništvu? Stižemo opet u Alfamu. Sinoć je ovde sve vrvelo od ljudi, restorani su izbacili stolove na kaldrmu, mešala se muzika sa svih strana. Sada je mirnije. Restorani uglavnom zatvoreni, malo je ljudi na ulicama. Neka devojka je iznela stočić ispred kuće i prodaje tradicionalni portugalski liker od višnje Ginja, na čašicu. Jedna čašica jedan evro. Preskačemo to zadovoljstvo. Liker nije naš izbor ni onda kad su uslovi za cirku dosta povoljniji od trideset stepeni u hladu. Comi fotka, ja u hladu proveravam ko mi je sve lajkovao priču na fejsu.
Nastavljamo ka nekom vidikovcu koji smo juče primetili iz tramvaja 28. Usput slučajno nalećemo na buvljak. Negde smo pročitali da se ovaj buvljak dešava samo nedeljom, ali evo ga i danas u subotu. Sjajno. Na prvi pogled deluje kao naš Zemunski. Na podu, po čaršafima razbacan nesortirani krš, od iznošene i pohabane obuće do najneverovatnijih dragulja iz kolonijalističkih kuća. Ipak, kada se malo dublje zadje medju prodavce jasno je koliko je ova roba spektakularnija od zemunske. Nekoliko vekova istorije i kulture Portugala leži raštrkano po čaršafima i improvizovanim tezgama. Ovo je neka vrsta neformalnog muzeja. Interaktivnog muzeja u kojem ti niko ne kenja kad pipaš eksponate. Posebno su fascinantne sve one šarene keramičke pločice koje su ljudi očigledno nekakvim pajserima čupali sa zgrada. Svaka tezga ih ima. Neka po par komada, a neka pune gajbe u kojima su naslagane tako da ih listaš kao gramofonske ploče. Kad pitaš na engleskom koliko koštaju, traže pet evra za komad. Ne znam koliko koštaju na portugalskom. Kupovina i nošenje keramičkih pločica je još nerealnija od kupovine knjiga, a definitivno bismo voleli da ih imamo. Pokušavamo da izadjemo iz buvljaka, ali on nema kraja. Gde god da skreneš, naletiš na novi red tezgi, kao u Pančevu. Ubilo nas je sunce i ne možemo više da buvljačimo. A i toliko smo gotivnih stvari videli da nam je otupelo čulo vida kao pre nekoliko dana u Luvru. U odnosu na sve ostale buvljake na kojima smo bili, ovo definitivno i jeste buvljački Luvr. Na kraju uspevamo nekako da nadjemo izlaz iz Luvra, pa nastavljamo da hodamo po vrućini, penjemo se uz jedno stepenište, pa još jedno, pa još jedno i stižemo do vidikovca.
Na žutom zidu pored piše “Fuck Airbnb! We want to live here!” Možda bi umesto ovih gerilskih akcija mogli da dodju kod nas da se posavetuju sa taksistima koji proteruju srpski Uber sa beogradskih ulica. Malo blokada, malo pretnje, malo batine. Nisu vam ovo sedamdesete dragi mladi portugalski buntovnici, ne može da se ide se karanfilom na korporaciju. Vidikovac je lep, prekriven šarenim pločicama, a kružni stubovi drže nadstrešnicu. Lik svira neku finu muziku na klavijaturi u ćošku. Pogled puca na krovove kuća i obalu uz koju stoji nekoliko ogromnih kruzera. Nadam se da onim mučenicima što rade na tim kruzerima prija pauza u Lisabonu. Fotkam Comi, fotka ona mene. Hoćemo i jednu zajedničku fotku odavde. Pored nas je riba koja liči na Klarisu sveznalicu. Zamolimo je da nas slika. Pita nas šta da uhvati u kadru, kažemo joj pločice, krovove, more i nas. “Znači sve?”, smeje se. Nasmejemo se i mi. Klarisa nas ufotka nas tako nasmejane i ovo je jedna od lepših fotografija sa ovog putovanja. Mladi, lepi, srećni, oprljeni portugalskim suncem. Deca će morati da vole ovu sliku.
Sklanjamo se u hlad, sednemo na ivičnjak i pijemo vodu i kafu iz ranca. Izvaljujemo da onaj lik s klavijaturom vrti tri iste pesme u krug. Izgleda da se tu ljudi kratko zadržavaju, pa je on kampanjski naučio samo te tri pesme. Pored nas zastaje turistički vodič i grupi nemačkih penzionera pokazuje mural od keramičkih pločica na kojem je crtež Lisabona iz ne znam kog veka. Priča im kako je Lisabon oslobodjen od muslimana kada je muslimanski čuvar zaboravio da zatori kapiju grada pa je hrabri porugalski junak ušao i uveo svoju ekipu unutra. Univerzalni mit, tako je valjda pao i Rim. I Turska je mogla tako da padne, samo da malo ranije Marko na Kosovo stiže. Ali jebiga, Marko zakasnio, Vuk Branković ispalio, pa je na kraju bilo nerešeno.
Odlazimo sa vidikovca, kod anti-airbnb grafita sada neki lik svira harmoniku na kojoj sedi čivava i drži u zubuma kanticu za ubacivanje kinte. Jadan pas. Koliko su oni lojalna bića. Spremni su da protraće svoje živote samo da bi gazdi bilo dobro.
Imamo još nekoliko sati da ubijemo. Odlučujemo da odemo u muzej keramičkih pločica – Azulejo museum. Tamo naučimo da pločice postoje od trinaestog veka, ali da se u Portugalu masovno koriste od petnaestog. Iz sobe u sobu pratimo evoluciju njihovog korišćenja i vidimo kako su izgledale prese za njihovu proizvodnju. Svaka je bila unikat jer je nakon izlaska iz prese ručno oslikavana. Počelo je sa prostim plavo-belim pločicama, pa se vremenom priključuju i ostale boje, a proste geometrijske oblike menjaju sve kompleksniji. Onda se u nekom veku uključuje i crkva koja se naložila na pločice, pa kreće oslikavanje svetaca na keramici. Iz ove perspektive to izgleda totalno treši i simpatično, vidi se da su to radili neuki amateri. Evolucija pločica se nastavlja i stižemo do moderne umetnosti koja je uglavnom sranje. U bašti muzeja napravimo još jedan predah, pijemo vodu i gledamo ribe i kornjače koje plivaju u fontani.
Spuštamo se na obalu okeana i šetalištem se vraćamo ka hostelu. Zastajemo na platou gde se na drvenim tezgama prodaje hrana. Na jednoh tezgi uzmemo veliki sendvič sa pršutom i portugalskim kajmakom, a na drugoj porciju lignji. Kajmak je baš jak. Ne znam od kojeg je mleka pravljen, ali ubija i traži kiselu vodu. Lignje ko lignje. Jedemo na travnjaku i teramo od sebe muve koje nas napadaju.
Nastavljamo ka hostelu. Patuljak u baletskoj haljinici izvodi svoju tačku na ulici. Jezivo je loš. Čekamo da vidimo da li je to fora da svi pomislimo da je loš, pa da od jednom postane dobar i tako pojača utisak, ali to se ne desi. Loš je do kraja. U hostelu se na kvarno promuvamo do kupatila i istuširamo pred put iako tehnički više nismo njihovi gosti. Uzimamo prtljag i crknemo do železničke stanice.
U vozu pustimo film. Američki jug, rasizam, siromaštvo i Drugi svetski rat. Zajebana priča o ljudima koji su umislili da su nekakvi čuvari tradicije, pa čuvajući tradiciju useru život i sebi i drugima. Preko puta nas niko ne sedi, izujemo se, podignemo noge i tako lakše zaspimo. Na nekoj od usputnih stanica se pojave ljudi čija su to mesta, ali tad smo već u dubokom snu, pa položaj nogu više nije bitan.
Serbian