Have Love, Will Travel – dan dvadeset četvrti

I ovog jutra pijem dve kafe dok pišem putopise u bašti hostela. Ispostavlja se da mi za “dan osamnaesti” treba malo više vremena, pa priču završavam u trenutku kad je bašta već ozbiljno popunjena ljudima. Comi je , dok me je čekala, jela pahuljice sa mlekom. Ja ću sačekati da ogladnim.

Krećemo u akciju. Danas ćemo da se vozimo čuvenim lisabonskim tramvajem 28. Online vodiči nas savetuju da se tramvaj hvatamo na početnoj stanici i to rano ujutru ili predveče zbog gužvi. Sad je već podne, tako da možemo da poslušamo samo onaj savet za početnu stanicu. Usput stajemo u neku jeftinu pekaru. Uzmem sendvič sa pršutom i sirom i malu okruglu pitu sa jabukama. Prvo pitu polomim na pola da je podelimo, a unutra umesto jabuka – tunjevina. Zamolim Comi da pojede celu. Nije nigde pisalo da je sa jabukama, nego sam ja imao neki osećaj da jeste. Nema veze, sendvič je dovoljno velik i zasitio me je.

Hodamo petnaestak minuta i stižemo na trg Martim Moniz odakle kreće tramvaj. Tamo se u redu stiska oko stotinak ljudi. Jebiga, nemamo mnogo izbora, pa im se i mi pridružujemo u tom stiskavcu. Kad bismo pokušavali da ispratimo sve savete za obilaske svih znamenitosti, svo vreme bismo potrošili samo na planiranje. Ovako se bacimo u vatru, pa se nekad namesti da zabodemo sjajne trenutke, a nekad moramo i da trpimo kao sada. Ovo “bacanje u vatru” danas može da se shvati i bukvalno. Sunce nas je već u prvih pet minuta ošamutilo koliko jako peče odozgo. Na majici mi se prvo pojavljuju tačkice od znoja, pa se te tačkice polako spajaju u zakrivljene mokre linije koje me podsećaju koliko mi je stomak porastao u ove tri nedelje. Kroasani, vafli, kebapi, burgeri i čokolade. Da ne pešačimo po trideset kilometara svakog dana, ko zna kako bih izgledao.

Tramvaji dolaze u talasima. Naidje tri komada, jedan za drugim, prime onoliko ljudi koliko ima mesta za sedenje, pa sledi pauza od dvadesetak minuta. Mrzovoljni smo, nervira nas sunce, nerviraju nas ljudi, nerviraju nas muve koje u Lisabonu saleću sa svih strana i pokušavaju da ti udju u uši i nos. Pijuckamo kafu iz termosa, ne zato što nam se pije, nego da bi nam se nešto lepo desilo. Red se polako pomera i mi napredujemo do nadstrešnice ispod koje je klupa. Comi krene da sedne. Žena koja već sedi na klupi je zadrži. Pokazuje ka njenom dupetu i kaže nešto na portugalskom. Vidimo da je na Comino dupe sleteo največi vilinski konjic na svetu. Dugačak je fazon petnaest centimetara, oči su mu kao dva klikera staklenca. Comi kreće da poskakuje i vrišti: “Skloni ga! Skloni ga!” Ja sam zbunjen i ošamućen od sunca, pa najsporijim pokretom pokušavam da ga odgurnem termosom za kafu. On iskulira prva dva guranja, pa posle trećeg odleti. Comi mi prikenja što nisam reagovao brže. Ljudi oko nas se smeju. Konačno malo zabave za sve nas koji se već sat vremena kuvamo na trgu.

Tramvaji prolaze, red napreduje i konačno ulazimo u osmi po redu od kad smo stigli na trg. Plaćamo karte vozaču i sednemo na prva dva mesta. Ovi lisabonski tramvaji voze još od tridesetih, ne mogu da ih zamene modernijim jer putanja to ne dozvoljava. Previše je strmih uzbrdica, nizbrdica i naglih krivina, tako da i dalje saobraćaju ovi kratki, drveni starinski tramvaji koji podsećaju na vagone šarganske osmice. Čim smo krenuli, bilo nam je jasno zašto ne puštaju ljude da stoje. Tramvaj se trese, cvili, naglo koči i skreće. Jedva se zadržavamo u sedištu. Kada krenemo nizbrdo, majstor ga pusti u slobodan pad, ne znam kako sme toliko da se uzda u kočnice. Ovo više podseća na nekakvu vožnju rolerkosterom, nego na gradski prevoz. Brzo se priviknemo i počinjemo da uživamo. Prolazimo kroz krajeve koje nismo videli do sad. Kad nam se svidi neka lokacija skrin-šotujemo je na mapi da bismo je kasnije peške obišli. Jurimo kroz uske ulice, mimoilazimo se sa drugim tramvajima i turističkim taksijima koji izgledaju kao neki minijaturni kamiončići sa jednim točkom napred, a upravljač im je kao na bajsu. Nismo se previše informisali o ruti tramvaja 28, pitamo se da li je kružna kao dvojka u Beogradu ili će negde da nas izbace. Odgovor stiže nakon dvadesetak minuta: “Last stop! Everybody out!”. Izbacuju nas na drugom kraju grada, ali to nam je ok. Taman da overimo i ovaj deo Lisabona.

Prolazimo kroz park, prelazimo ulicu i sa desne strane vidimo starinsku berbernicu. Na izlogu piše da postoje od 1968. Provirimo unutra. Izgleda kao da je kompletan enterijer sačuvan iz tog vremena. Nema nikoga, samo neki dedica drema u fotelji. Comi fotka izlog i prilazi nam lik koji je pušio preko puta u hladu. Četrdesetak godina star, plavo-bela karirana košulja i teget kravata. Drugi, malo mladji isto obučeni lik ostaje tamo da puši. Očigledno im je to berberska uniforma. Poziva nas da udjemo unutra da fotkamo. Budi dedicu i predstavlja nam ga kao svog partnera u poslu. Deda pospan samo nešto promrmlja i nastavi da drema. Priča nam kako postoje od 1968. i kako su se planovi za revoluciju kovali baš ovde u ovom salonu. Otvara zavesu na kraju berbernice i uvodi nas u skriveni starinski bar. Drveni šank sa mesinganim detaljima, tapacirane barske stolice i fotelje iz šezdesetih. Izgleda kao neki muzej. Sve je nekako konzervirano. Kaže da su baš tu iza zavese zaverenici krili i kovali planove za prevrat. Iskreno, ne verujem mu, mislim da je ili sve izmislio ili preuveličava, ali priča lepo zvuči i iscimao se da nas zabavi.

Odlučujem da se ošišam ovde. Pitam ga koliko je šišanje, on kaže 13 evra. Može. Pozove onog drugog lika iz hlada, pa mi on pokaže u koju stolicu da sednem. Kažem sa strane skrati na dvojku, a da mi gore sredi kosu da mogu lakše da je oblikujem. Objasnim mu kako inače teram kosu, ali da sam sad bekpeker koji živi u hostelu bez fena pa da zbog toga izgledam ovako. Pita me odakle sam, kažem iz Srbije. Pita da li znam ko je Ljubomir Stanišić. Zvuči mi poznato, ne mogu da se setim odakle. Objašnjava mi da je je on poznati kuvar i da je jako popularan u Portugalu. Sad se sećam da sam ga gledao na nekom food kanalu. Frizer je njegov veliki fan, prepričava mi kako je u nekom kuvarskom rialitiju često znao da rasplače učesnike. Skrećem temu na fudbal, tu se malo snalazim. Berberin obožava Matića. Nabraja i ostale koji su igrali ili igraju u Portugalu. Živković, Jović, Fejsa, Sulejmani… Pita me da li je Partizan najveći klub u Srbiji. Kažem mu da nije.

Šiša me drugačije nego što me šišaju srpski frizeri. Umesto da mi skraćuje ovaj perčin na vrhu glave on ga postepeno tanji makazama za proredjivanje, pa kosa zadržava istu dužinu, ali se lakše oblikuje. Inače ne volim da se frizerima previše mešam u posao, dam im osnovne smernice i ostavljam slobodu da ostave lični pečat na mojoj glavi. Zamolim ga da mi sredi i bradu. Prvo skraćuje podivljale delove i brkove, pa mi preko lica stavlja vreli peškir pre nego da mi izbrije ivice oko brade. Realno, taj peškir nije bio potreban, ali nema veze, kad sam već ovde, kul mi je da iskusim sve te starinske trikove. Par minuta dlake krckaju pod britvom i brada je gotova. Frizer čupa onaj naslon za glavu iz stolice i ubacuje nešto što liči na pljosnati lavor. U taj lavor mi uglavi vrat, pa mi pere kosu dok se voda iz njega sliva u lavabo. Mnogo elegantnije nego kod Barbersa u Savamali. Tamo ti zavuku glavu u lavabo i ljubiš keramiku dok ti peru kosu. Feniranje, utrljavanje strong hold paste, češljanje i izgledam kao kad bi mladi Džoni Keš imao bradu.

Sad je vreme da se malo zasladimo. Comi gleda gde u blizini možemo da kupimo tradicionalna portugalska “de nata” peciva i odlazimo u mesto koje se zove “Fabrica de nata”. Kažu da su ova peciva nekada bila samo privilegija bogatih, ali da su se vremenom spustila i u običan narod i da ne smeš da odeš iz Portugala ako ih nisi probao. Uzimamo po dva komada i kafu s mlekom. Kružna peciva od lisnatog testa punjena filom od zasladjenih žumanaca. Jeste malo drugačije od peciva koja mi obično jedemo, ali nije ništa specijalno. Još jedan mamac za turiste. Svi naši starinski kolači su gotivniji od ovoga i uz malo rebrendiranje i storiteling o tome kako su se spremali u šporetima na drva za vreme neke od sto okupacija pod kojima smo bili, mogli bi da ih pozicioniraju kao srpcku „de natu“. Dolazi valjda u Beograd i neki finiji svet, ne treba sve ljude da teramo na splavove. Sigurno bi neko voleo da ponese kutiju kolača iz Srbije.

Nastavljamo šetnju ka centru. Zabavni lokali, izlozi u jarkim bojama, stari i kitnjasti. Dve prodavnice, jedna preko puta druge prodaju konzerviranu ribu. U prvoj ima desetak različitih konzervi, svaka je sjajno dizajnirana, u drugoj se prodaje samo jedan brend, ali su izlozi spektakularno aranžirani. Gužva je u obe iako konzerve nisu jeftine. Konzervirana riba kao love brand. Ko bi rekao? Ulazimo u drogeriju, nekakav portugalski vintidž “Lilly”. Dizajn radnje i proizvoda kao iz pedesetih. Sapuni, šamponi, paste za zube i kreme. Sećam se da je ovakvu kozmetiku koristio moj pokojni deda Bogić. Baš je voleo da se licka i parfemiše. U radnji sa dizajniranim majicama teram sebe da mi se neka svidi jer želim majicu iz Lisabona, ali mi ne ide. Prolazimo preko trga na kojem žene drže transparent, podsećaju nas da je Hrist naš spasitelj. U daljini se čuje neka svirka, pa pratimo odakle dopire zvuk i spuštamo se niz dugačko stepenište i izlazimo na plato prekriven veštačkom travom. U bendu su četiri lika. Gitara, harmonika, trijangl i timpan. Sva četvorica pevaju, vesela muzika na portugalskom. Nekoliko parova pleše ispred njih. Krivo mi je što ne znam da plešem. Totalno bih sad izvrteo Comi u krug na ovoj veštačkoj travi, samo kad bih znao kako.

Odslušamo nekoliko pesama i odlazimo nazad u hostel. Tamo upoznajemo novog cimera Francuza. Došao je u Lisabon na neki muzički festival, nabraja nam di džejeve za koje nikad nisam čuo. U stvari, ja nikad nisam čuo ni za jednog di džeja. Tu je i Pakistanac. Taj čovek očigledno nikad ne izlazi iz sobe. Sredimo se koliko nam okolnosti dozvoljavaju i izlazimo na dejt.

Odlazimo u deo Lisabona koji se zove Alfama. Tamo je većina dobrih restorana u kojima se uz večeru sluša fado. Nismo rezervisali sto, šetamo okolo da vidimo gde nam se svidja. Na jednom od ćoškova je restoran “Esquina de Alfama”, čujemo da se muzičari spremaju da zasviraju unutra. Ispred, na kaldrmi je slobodan sto za dvoje. Kaže konobar da možemo tu da sednemo. Donosi nam masline, komad masnog sira i nekoliko listova pršute. Nismo to naručili i jasno nam je da neće biti besplatno kao u Madridu, ali nema veze. Porcije su im jeftine, naručujemo dve vrste ribe na žaru i litar vina. Kreće svirka. Zabavno je. Bend svira, a pevač i pevačica idu kroz restoran i naizmenično pevaju iz sveg glasa bez mikrofona, uz izraženu gestikulaciju. Posle tri-četiri pesme sledi pauza. Očigledno im treba predah, ovo je vrlo intenzivno. Konobar nam prvo donosi vino u zemljanom bokalu, pa tanjire sa ribom koja savršeno izgleda. I ukus je savršen, idealno je izgrilovana i posoljena krupnim komadima soli.

Muzika opet kreće. Jedemo i pijemo nasmejani. Prija nam što smo ovde u ovom trenutku, a da je sve išlo po unapred utvrdjenom planu, sad bismo bili u noćnom vozu za Madrid. Konobar skuplja tanjire sa stola do našeg i ulazi u restoran, a mi čujemo kako se treći glas iznenada uključuje u pesmu. Okrenemo se, i vidimo našeg konobara kako sa sve tanjirima u rukama peva iz sveg glasa. Glas mu je blago promukao i zvuči manje ubedljivo od dvoje glavnih pevača, ali daje sve od sebe, ne štedi se. Nema kalkulisanja kad se peva fado, pevaš iz sve snage ili nikako. Ne prolazi ovde onaj srpski svadbarski tezga manir da u pola glasa celu noć pevaju sve žanrove i sve pesme zvuče podjednako loše. Ovi pevaju kao Sinan, iz sve snage. Pucajte na mene puritanci, ali Sinan je bio srpski fado!

Bend je odvirao poslednju pesmu za večeras, pa pevač iznosi tortu, pali svećice i peva “happy birthday to you” na portugalskom. Dolazi naš konobar i duva svećice. Danas je i našoj Ani Koncul rodjendan. Nismo sa njom da slavimo u Beogradu, ali ovo je nekakav telepatski momenat. Nazdravljamo sa ono malo vina što je ostalo u čašama. Nek je Ani srećan rodjendan! Slavljenik nam donosi račun. Predjelo skuplje od jela. Ne zameramo. Kakav čovek treba da budeš pa da zameriš nekome ko peva fado dok nosi tanjire kroz restoran?