Have Love, Will Travel – dan dvadeset drugi

Zvoni mi budilnik na telefonu koji je zavučen u džep na sedištu ispred mene u vozu. To znači da smo jako blizu Lisabonu i da treba polako da se razbudimo i spakujemo. Uspeo sam tu i tamo da odspavam noćas, kriveći se na sedištu. Pogledam u Comi, čini mi se da ona nije. Izgleda poprilično iznureno. Imali smo i opciju da doplatimo za krevete, da imamo svoju sobu u vozu, ali to je bilo besmisleno skupo.

Izlazimo na železničku stanicu Santa Apolonia. Odavde imamo malo više od pola sata peške do hostela. Korišćenje gradskog prevoza bi nam put skratilo za samo deset minuta, pa tu opciju odbacujemo. Krećemo se uskim, vijugavim ulicama od kaldrme. Ugavnom uzbrdo. Comi je malaksala, jedva se vuče uzbrdo, teške su jos stvari, često zastaje. Kaže da bi joj prijala pauza i doručak. Na Google mapi nasumice izaberemo neki restoran i krenemo ka tamo, ali sve je zatvoreno. Rano je, nema još ni osam sati. Ipak, osećamo da od nekud miriše kafa, pratimo miris i u jednoj maloj ulici vidimo otvorenu pekaricu u kojoj rade baba i deda od oko šezdeset i nešto godina. Enterijer iz sedamdesetih, na zidovima požuteli posteri fudbalera za koje nikad nisam čuo. Verovatno neki lokalni heroji koji su igrali za raju i zanemarivali taktiku. Pokazuje nam deda gde da spustimo rančeve da nikome ne smetaju jer je lokal jako uzan, pa na lošem španskom sa primesama pantomime naručujemo neka žuta peciva i kafu. Sedamo medju lisabonske penzionere koji su solidno popunili lokal od rane zore. Prijatno mi je ovde. Podseća me na detinjstvo. Ovako su izgledali lokali u Prištini kad su me keva i ćale kao klinca vodili na limunadu i kolače. Peciva mekana i slatkasta, ne znam od čega su ovako žuta, ne verujem da je od jaja, nemaju taj jak ukus.

Zahvaljujemo babi i dedi, oni nam mašu nasmejani sa druge strane šanka, pa tako osveženi nastavljamo put na hostelu kroz Lisabon koji očigledno još uvek spava. Nisam ga ovako zamišljao. Ovako sam zamišljao Kubu. Kakva li je tek Kuba onda ako ovako izgleda prestonica zemlje iz EU? Verovatno ista ovakva. Lisabon zapravo izgleda baš onako kakva mu je i istrorija. Kao kad neko u centru Beograda nasledi od babe ogroman salonski stan sa ručno radjenim preskupim nameštajem i useli se u njega. Godinama, stan polako propada, a on nema love da ga renovira nego pomalo budži tu i tamo da može da se živi u njemu. Onda odeš kod tog lika u goste pa se podjednako diviš stanu i žališ ga u isto vreme. Ovde nisu baš bogate babe u pitanju, možda neki bogati askurdjeli, kurajberi i bele pčele kolonizatori. A, pošto kolonije kao izvor prihoda više nisu opcija, onda ovim ljudima ovde ostaje budženje nasledjenog.

Da ne ostavim pogrešan utisak, i ovako budženi Lisabon izgleda spektakularno. Ispucale fasade u jarkim bojama, sa onim čuvenim kolonizatorskim keramičkim ručno oslikavanim pločicama – najludji paterni i motivi, teška drvena vrata sa ušrafljenim metalnim šakama koje služe za kucanje. Neke šake imaju prsten, neke ne. Ne znam da li je to slučajno ili je nekada nosilo odredjenu simboliku tipa – ovde živi udata žena, pazi zašto kucaš.

Izmedju zgrada kroz uske ulice razvučene žice za veš sa kojih vise šarene dronje. Šta god da fotkaš, izgleda kao da je skinuto sa Lonely Planeta, neverovatno fotogeničan grad. Što smo bliži hostelu, to je uzbrdica koju treba da savladamo sve strmija. Comi je i dalje slaba. Uzimam deo njenog prtljaga, pa se nekako uspentramo do našeg “Oasis Backpackers Lisbon” hostela. Dočekuje nas ljubazna recepcionerka, previše je rano da bi nas pustila u sobu, ali nam pokazuje sobu za prtljag gde konačno ostavljamo preteške rančeve i penjemo se na prvi sprat u dnevni boravak. Enterijer kao i eksterijer. Star, blago propao i i dalje fascinantan. Teram Comi da se malo izvali na kauč, ali ona odbija. Drži do manira i kad je najkljakavija. Popijemo vodu i kafu, posedimo oko sat vremena i čini se da smo se malo oporavili.

Na internetu piše da je najbolja plaža do koje se odavde stiže javnim prevozom Praia de Carcavelos. Ide i voz do tamo, odlično, ne moramo da kupujemo karte. Spuštamo se na lokalnu železničku stanicu, desetak minuta od hostela. Tamo ljudi skeniraju karte da bi ušli na peron. Naše interrail karte ne mogu da se skeniraju, pa iscimamo lika iz obezbedjenja da nam otvori kapiju. Putujemo vozom oko pola sata, pešečimo nekih desetak minuta i stigli smo. Ogromna okeanska peščana plaža. Duva blag vetrić ka nama, voda lepo miriše. Raspoloženje nam se naglo popravlja. Spuštamo se blizu vode, stavljamo stvari na pesak, a ja odem da proverim koliko je voda hladna. Hladna je. Baš je hladna. Umočim se do kolena i vratim se. Ode i Comi, pa se i ona vrati. Slaže se da jeste mnogo hladna voda, ali kaže da je mnogo glupo da se ne okupamo kad mo ovde. U fakin Portugalu smo, na okeanu i hladna nam je voda pa se ne kupamo? U pravu je.

Zajebali smo se i poneli sa sobom sve pare koje imamo, sve kartice, sva dokumenta i vozne karte. Kad bi nam neko to ukrao, bukvalno bismo bili beskućnici u Lisabonu. Ustvari, ne u Lisabonu, nego na plaži Carcavelos jer ne bismo imali pare da se vratimo u Lisabon. Tražimo okolo ljude koji ulivaju poverenje. Mlad bračni par sa detetom. Drugo je očigledno na putu. Neki sedmi mesec, cenim.

“Zdravo, govorite li engleski?”
“Pomalo.”
“Možete li da nam pričuvate ranac dok se mi okupamo malo?”
“Naravno. Imate li nešto vredno u njemu?”
“Ne, samo telefone i karte za voz.”

Mladi portugalski bračni par ne zna da ima našu sudbinu u svojim rukama, a mi polako napredujemo ka sve dubljoj ledenoj vodi. Kad nam se učini da ne možemo dalje, naleti talas, zapljusne nas, pa ipak udjemo još jedan metar. U jednom momentu uspevamo da zaplivamo i zaronimo. Tela su nam prijatno utrnula. U daljini naš ranac i dalje miruje na istom mestu.

Na desetak metara od nas škola surfa. Klinci brzo uče. Zajašu talas na tridesetak metara od obale i on ih nosi do plićaka. Predložim Comi da pozajmimo dve daske za surf pa da se fotkamo na obali, kao mi smo surferi. Neće Comi, ne voli da bude fejk influenserka, hoće da deli realne putopise. Nema leba Comi od toga, moraš da obučeš Prada balsku haljinu, da odeš kod profi šminkera i frizera pa da udješ u klonju, staneš pored veš mašine i fotka te profi fotograf kako šatro sipaš Merix u mašinu da opereš veš.

Prijalo je ovo okeansko kupanje. Izlazimo iz vode, vetar koji duva osećamo kao da je neko u nas uperio džinovski fen. Uzimamo ranac, zahvaljujemo. Prolazi crnac plažom, prodaje garderobu i nekakve gigantske pamučne prostirke za plažu. Uspeo je na sebe da okači količinu robe za jedan omanji butik. Traži 15 evra za prostirku, iscenkamo se za 10 i Comi izabere dezen. Pokuša da nam uvali i neku garderobu, ali nam se ne svidja. Ustvari svidja nam se, ali ne možemo da zamislimo priliku u kojoj bismo to nosili. Možda nekad kad odemo u Afriku, ali ovo nije trenutak za pripremanje autfita za neku potencijalnu posetu crnom kontinentu.

Prostremo naše novo platno preko peska, pokrijemo se garderobom i spavamo na plaži. Ostali su mi samo listovi nepokriveni. Prvo mi smeta jer me peče sunce, pa onda postaje sve prijatnije i počinjem da sanjam. Probudimo se nakon nešto više od pola sata, spakujemo stvari, obidjemo surferske radnje oko plaže, fotkamo se, pojedemo sladoled i odemo na železničku stanicu. Iz voza gledam zgrade na kojima su skoro svi zastaklili terase. Svaki domaćin u svom fazonu. Pokušavam da se tešim, kao – eto vidiš i u Portugalu to ljudi rade, nismo mi najgori. Ne ide mi. Ovde je sve nekako raspalo i šareno, u favela fazonu, pa i ne smeta toliko. U Srbiji smeta.

Stižemo u hostel, bila je smena, sad je neki lik na recepciji i odvodi nas u našu sobu koja je u zgradi pored. U sobi dva puta po dva kreveta na sprat. Unutra je neki lik, Indijac ili Pakistanac. Pravi se da nas ne vidi, gleda smešne klipove na netu i smeje se. Izgleda se da nije baš čitav. Raspakujemo se, istuširamo se i odlazimo u grad. Spuštamo se ka vodi, videli smo da je tamo neki velika hala sa hranom. Ne svidja nam se, previše je upeglano i preskupo. Sve neki likovi u mokasinama i uštirkanim košuljama.

Nastavimo ka vodi. Vidimo prodavnicu u kojoj spremaju i hranu. Kupimo pečenu piletinu, kobacice, salatu i cedjeni sok od narandže. Pored vode na platou ulični svirač svira “La Bambu”, isprednjega igra baba od oko osamdesetak godina. Oko njih na klupama jedu i piju neki veseli ljudi. Sednemo na samu obalu i postavimo našu malu gozbu. Muzičar prelazi na Bitlse i Marlija. Sa naše desne strane je most koji liči na onaj u San Francisku, a preko puta nas je raširio ruke Isus koji liči na onog iz Rio Dežaneira. Skupljamo svoj krš, bacamo ga u kantu, nastavljamo još malo uz vodu pa prelazimo ulicu i penjemo se ka centru grada.

Nemamo jasan plan za večeras. Ideja je da lutamo okolo i osetimo grad. Uzbrdice, nizbrdice i hiljade stepenika. U centru gomila prodavnica za koje ne možeš da veruješ da još uvek postoje. Konfekcija iz sedamdesetih i osamdesetih. Kao nekad oni Ateksi i Beteksi u SFRJ. U izlozima lutke obučene u odela koje nose samo glumci u filmovima iz te epohe sa talasasto fiksiranim kravatama preko košulja. Postoji takva jedna radnja u Brankovoj, sa leve strane kad dolaziš iz Zemuna, nikad mi nije bilo jasno kako opstaje. Ovde je to mainstream.

Penjemo se stepenicama ka Bairro Altu, kažu da je to najbolji kraj za večernju bleju. Na polovini stepeništa matorac sa gitarom se dere na turiste. “Ljudi, ja ovde sviram divan Fado, ali vi samo prolazite, niko ne zastaje. Morate da stanete da biste me čuli.“ Neki mučenik zastao i pravda mu se, kaže da žuri i da mu je žao. Mi bez pravdanja nastavljamo da se penjemo.

Živo je ovde. Pune bašte kafića u mračnim ulicama. Sluša se raznovrsna, dobra muzika. Savladava nas umor. Na Google mapi tražimo prodavnicu na putu do hostela. Ideja je da kupimo po pivo i popijemo ga u hostelskoj bašti, pa da idemo da spavamo. Prodavnica koju smo našli ne radi. Kaže lik iz obezbedjenja da inače radi do ponoći, ali danas zatvaraju u devet. Ne zna reč na engleskom da nam objasni zašto. Ne zna ni gde ima prodavnica u blizini.

U strmoj ulici pored je parkiran onaj mali lisabonski starinski tramvaj od jednog vagona koji služi da putnike povuče iz podnožja na vrh brda. Ovo gde smo mi sad je vrh. Oko tramvaja po trotoarima sede ljudi i cirkaju pivo iz plastičnih čaša. Spustimo se medju njih, okolo je nekoliko minijaturnih barova i koje ne može da udje više od 5 ljudi odjednom. Udjem u jedan od njih, veliko pivo jedan i po evro. Uzmem dva. Lupe mi četiri pečata na lojalti karticu. Deset pečata je besplatno pivo. Sedamo na trotoar, lepljivo je , ali mi ne smeta. Ja sam stari padavičar. Sve više ljudi pristiže. Dok smo popili pivo, oko nas se skupilo sigurno stotinak ljudi. Mešaju se muzike iz barova, ljudi se glasno smeju i pričaju na nekoliko različitih jezika. Predstavnici srpskog jezika popiju svoje pivo i odlaze u hostel. Ovo im je bio još jedan sjajan dan na road tripu.