Ustajemo rano, imamo još oko pola dana za Pariz. Stanica Gare de Lyon sa koje nam danas polazi voz za Barselonu je prilično daleko od našeg hostela, pa prvo odlazimo tamo, ostavljamo rančeve u ormarićima. Prolazimo ozbiljnu sigurnosnu provera pre nego da ostavimo prtljag. Sve ide na skeniranje, čak i ono što ne planiraš da ostaviš tamo.
Sa Gare de Lyon se vozimo dvadesetak minuta metroom i silazimo kod Mulen Ruža. Obilazimo ga, idemo putem uzbrdo i stižemo do “Café des 2 Moulins”. Tu je radila Amelija Pulen. Izgleda da više ne radi ili ovo nije njena smena. Danas rade neki rendom likovi, manje zabavni od nje. Sedamo u baštu, naručujemo filter kafu. Fotkamo, kao i svi ostali gosti. Razmišljam kako li je biti taj ugostitelj. Desi ti se da se kod tebe snime scene filma koji postane kultni i od tad ti je kafe stalno pun. Sve ono na čemu si do tada radio nije više toliko važno, sad je važno da enterijer konzerviraš i trudiš se da ostane isti kao na filmu. Vidi se da je zrelo za renoviranje, nešto je zbudženo, nešto visi, ali nema renoviranja jer to više ne bi bio Amelijin kafić. Ko zna, možda Bjela jednog dana snimi nešto s Bikovićem u Montani, pa ću i ja morati tako.
Nastavljamo šetnju kroz taj kraj. Ovo je onaj Pariz koji zamišljaju ljudi koji ga nisu posetili. Sve one lepe kamene ulice pune francuskih pekara, poslastičarnica i cvećara. Ostali deo grada može da se podeli na dva dela: malo lepši Beograd koji smrdi na piš i ogromne impozantne gradjevine oko Sene. Na uglu ulice bend svira džez. Ceo bend, sa komplet bubnjevima. Dobri su, popravljaju nam raspoloženje. Stajemo ispred neke pekare da Comi fotka. Odustaje, besna je. “Trebalo je da odavde izlaze nasmejani ljudi s bagetima. To sam htela da fotkam. Vidi ovo. Ljudi non stop ulaze. I to ljudi u ovim ružnim plastičnim papučama, niko ne izlazi iz pekare.”
Idemo dalje, možda je onaj magični Pariz odmah iza ugla. Penjemo se uz milion strmih stepenika i skrećemo u ulicu desno. Sa leve strane vidim stanicu za metro, liči na onu gde Amelija ostavlja slepog čoveka nakon što ga je prošetala kroz kraj. Verovatno nije to ta stanica, ona je bila veća i lepša. Ipak proverim. Googlujem i izlazi mi link na Vimeu. Odgledamo, to je ta stanica, samo je predrkana u postprodukciji. Comi je opet uzbudjena: “Je l vidiš? Oni celom svetu uspešno prodaju maguju Pariza. Snime enterijere u studiju u Kelnu, a eksterijere nabudže do neprepoznatljivosti, pojačaju sve boje i ispričaju ljubavnu priču. I posle svi hoćemo da idemo u Pariz. Imaju i oni socijalne probleme i sranja u društvu, ali znaju da naprave i lep film. Hoću ja da radim takav film u Srbiji! Da Ana Vučković napiše, da Staša režira. Ja ću da radim scenografiju. Dosta bre više teških tema u pičku materinu.”
Kažem joj da je u pravu, pa nastavljamo uzbrdo i stižemo do malog roze restorana na uglu. Desetak ljudi ga fotka, smorena devojka sedi ispred, čeka da joj počne smena. Verovatno je ovo neka bitna lokacija na koju smo slučajno naleteli. Opalimo i mi nekoliko fotki. Prolazi žena sa psom. Pas mi prilazi, čučnem i mazim se malo s njim. Nedostaje mi moj Vukajlović. Još malo šetamo ovim “romantičnim” Parizom, pa silazimo u metro. Pored stanice riba obučena u Harajuku fazonu. Ona nije u potrazi za romantičnim Parizom, ona je izabrala neki drugi kliše.
U metrou preko puta nas sedi riba, u jednoj ruci drži baget, u drugoj knjigu. Pored nje lik drži buket cveća. Ovi ljudi, znači ipak postoje, samo se kriju u andergraundu. Stižemo na Gare de Lyon. Comi ulazi u prodavnicu da kupi hranu za put, ja čekam ispred sa rančevima. Predugo se zadržava, šaljem joj poruke da požuri, pa čekam da je vidim kroz staklo i nervozno joj mašem da požuri. Stanica je ogromna. Ispostavlja se da je naš voz u najdaljoj hali, na poslednjem peronu. Najduži voz na svetu, a naša mesta u poslednjem vagonu. Crkli smo trčeći tamo sa svim stvarima. Čeka nas dugo potovanje. Oko šest i po sati do Barselone, pa presedanje za Madrid.
Preko puta nas u vozu sedi porodica. Debeli bračni par sa dvoje nevaspitane dece. Sledećih šest i po sati naizmenično pokušavam da pišem, pokušavam da dremam i svadjam se sa njima. Ne znaju engleski pa koristim internacionalne uvrede. Ništa ne postižem, ne konstatuju me uopšte, deru se svo četvoro, jedu kilograme jeftinih slatkiša, piju litre koka kole i zvižduću pesme koje im sviraju u praznim glavama.
U Barseloni je ozbiljniji pregled prtljaga nego na JFK aerodromu. Posle provere ne ideš na peron, nego čekaš u red kao da se ukrcavaš u avion. Tek kad ti skeniraju kartu ideš na peron i ulaziš u voz. U vozu su oko nas normalni ljudi pa uspevam da završim “dan četrnaesti” i objavim ga. Od Barcelone do Madrida se kolima stiže za šest sati a vozom za dva i po. Madridska stanica Atocha je ludilo. Kao botanička bašta, ogromna stabla banane, palmi i nekakvog rastinja. Svaka biljka je preko dvadeset metara visoka.
Do hostela pešačimo oko 15 minuta. Ulice strme i uske. Vozači jedva uspevaju da savladaju krivine. Svaki automobil je iščukan sa svih strana. Kupujemo u prodavnici pivo i kiselu vodu. Beogradske cene. Izgleda da smo konačno u gradu koji će nam dozvoliti da ga konzumiramo. Ovih petnaest minuta šetnje je bilo dovoljno da ga zavolimo. Naš hostel je “Cats party hostel”. Potpuno ludilo od zgrade. Ovako zamišljam Maroko. Prodjemo recepciju, ulazimo u veliki dnevni boravak u kojem ljudi sede na plišanim jastucima po podu, a u centru sobe je fontana. Naša soba je u prizemlju. Konačno hostel u kojem ne teglimo rančeve uz stepenice.
Dvokrevetna soba. Malo je vruće unutra, ali se ne bunimo. Vreme je da nas jedan grad konačno ugreje.