Danas se vraćamo uhodanoj praksi otkrivanja novih gradova u dvoje. Ema i Fabian rade, ali su nam ostavili listu predloga za današnji obilazak. Ne kupujemo karte za gradski prevoz, pešačićemo. Pola sata hoda i stižemo u kvart Sternschanze. Ovde je legendarni levičarski skvot Rote Flora. Nekada je to bilo pozorište sa 800 mesta, pa se tu uselila prodavnica (kao što će Idea u bioskop Kozara), a kada je prodavnica propala (hoće li i Idea da propadne?) u zgradu su upali levičari (kao u Zvezdu). Od tada je ovaj skvot njihova glavna baza u Hamburgu. Na vratima stoji natpis da danas nema programa, a ispred vrata cirkaju dva klošara koji liče na Rokstedija i Bibapa iz nindža kornjača. Sa krova zgrade vise farbom pisani transparenti.
Nastavljamo cik-cak kroz kraj. Odlično je ovde. Nema onih sterilnih dizajniranih prodavnica sa foteljama od 800 evra, sve je pomalo štrokavo i raspalo. Dovoljno štrokavo da se opustiš, a da se ne osećaš nebezbedno. Idealan balans kakav nam je prijao i u Njujorku. Kao i svuda do sada, overavamo radnje sa sitnim drangulijama, prodavnice ploča i knjižare. Zavirimo i u kafanu “Hajduk Split”. Mrak je unutra, a čini se da enterijer nisu osvežavali još od perioda kad je Hajduk imao petokraku u grbu. Složimo se da je ovo prvi grad na našem putovanju u kojem bismo sigurno mogli da živimo. Čovek jako brzo ovde razvije osećaj pripadnosti, i to ne onaj kad se svi trude da te prihvate, nego onaj kad te svi ostave na miru da budeš ono što želiš, a okruženje ti je inspirativno.
Speicherstadt je sledeća lokacija. Nekada ostrvo u bescarinskoj zoni na kojem su bila skladišta, danas je upeglani kvart sa zgradama od crvene cigle čije su ulice ispresecane kanalima. Fotogeničan kraj. Muzej minijatura nas ne zanima previše, ali zato ulazimo u Kaffeerosterei kafeteriju. Jedna od najlepših kafeterija u kojima smo ikada bili i verovatno najbolja kafa na roadtripu do sad. Idemo ka centru grada, prolazimo usput pored katedrale koja je stradala u drugom svetskom ratu, ali se toranj ostao čitav pa su u njega ugradili panoramski lift. Nikad nisam bio fan plaćanja ulaznice za liftove koji te odvezu na neku visinu, pa ti kao gledaš grad odande. Neka mi oproste Avalski toranj i Empajer stejt bilding.
Stižemo u centar. Pored gradske kuće je galerija Bucerius Kunst Forum, a u galeriji je izložba Antona Corbijna. Ponedeljkom je popust na karte. Nismo znali za to, eto imamo sreće. Corbijn je jedan od najvažnijih rokenrol fotografa ikada, fotografije su mu bez jasnog fokusa i sa velikim zrnom, ali svaka nosi ogromnu snagu u sebi. Nema koncertnih fotografija, samo sešni jedan na jedan. Zamišljam koliko jaku socijalnu inteligenciju taj čovek mora da ima kad uspeo da kanališe sve te giganske ego tripove i natera ih da saradjuju. Comi me podjebava što me konačno vidi u galeriji, a da ne zevam i ne rifrešujem fejs na telefonu. Na spratu je serija fotki na kojima je Corbijn fotkao samog sebe maskiranog u važne, a pokojne, rokenrol muzičare. Fotke su nastale malom gradu u Holandiji gde je odrastao i ideja mu je bila da preispituje sopstvenu smrtnost. Ovo mi je manje ubedljivo i deluje blago usiljeno. U prostoriji pored je dokumentarac o njemu, ulazimo na deo kad Michael Stipe priča. Gledamo par minuta, ali nam ne drži pažnju.
Idemo dalje kroz Hamburg. Comi je spora i kilava. Jedan od onih ženskih dana kada ne radiš fizičko u školi. Pošteda. Ulazimo u park. Vodopadi, jezerca i livade. Comi legne na klupu da se primiri, a ja proveravam vesti iz Srbije. Svakim danom mi sve manje drže pažnju. Čak me ni treš rubrika ne zabavlja. Trebalo je desetak dana da krene moje otudjenje od matice. Loš Srbin. Comi je nakon predaha malo bolje, pa nastavljamo kroz park koji je mnogo veći nego što se u prvi mah činilo. Po prostranim travnjacima su razbacane velike drvene stolice, na svakoj poneko čita knjigu. Ljudi uživaju i gledaju svoja posla. Patke i labudovi isto tako. Prijatna simbioza gledača svojih poslova.
Izlazimo iz parka i ulazimo ponovo u Reeperbahn. Moramo da napravimo par fotki, juče smo samo konzumirali zabavu, danas ćemo da probamo i da je vizuelno dokumentujemo. Pauza kod Turčina. Jedemo one turske pice u obliku oka. Jedna sa mesom, druga sa sirom. Domaćinski ukus, kao kad teraš babu da ti spremi picu, pa ona na testo za hleb umulja namirnice koje ima. Popijemo i po ajran. Fotkamo živopisne delove Reeperbahna, obidjemo par ulica koje juče nismo, pa uzimamo metro do stana. Tamo nas očekuje Ema u kućnoj haljini sa leopard printom. Kaže da nam sprema kesadilje sa gvakamolijem i mocarelom za večeru.
Dogovaramo se da nigde ne izadjemo večeras. Odlazim u sobu, napišem “dan deseti”, pa se pridružim ostalima u dnevnoj sobi. Red lakih tema, red teške filozofije i tako dok nam se ne prispava. Sutra se nastavlja naše putovanje. Hamburg je bio pun pogodak.
Serbian