Have Love, Will Travel – dan trideseti

Ustajemo bez budilnika. Oko sedam smo već spremni da bežimo iz ove rupe. Pogledam ostale ljude u sobi dok spavaju. Neki izgledaju kao beskućnici, a neki kao da su se, kao i mi, zajebali i zalutali ovde. Osim očiglednih vizuelnih razlika, razlikuju se i po tome kako spavaju. Beskućnici su raskrečeni preko celog kreveta i uživaju u dubokom snu, a ovi drugi su pokriveni, zgrčeni na pola kreveta i grle jastuke. Jedva čekam da prodje nekoliko dana pa da sve ovo postane zabavna priča. U ovom trenutku ovde nema ničeg zabavnog. Osećamo se štrokavo i opalo nam je samopouzdanje.

Izlazimo na ulicu i brzim korakom hitamo ka metro stanici. Usput shvatimo da smo zaboravili kišobran u sobi, ali se ne vraćamo po njega. Neka mu je večna slava i hvala mu za ovih par nedelja od Amsterdama do Milana. Bio je pravi drug u nevolji. U metro stanici automat ne prima kartice. Comi me sačeka da otrčim i rasitnim pedeset evra. Na trafici pored se prodaju samo novine. Nema žvaka i čokoladica. Predjem ulicu i kod Kineza kupim flašu vode. Ponovo imamo sitniš. Kupujemo karte, ulazimo u voz, vozimo se četiri stanice, presedamo, vozimo se još četiri stanice i stigli smo do Lambrata stanice. Odatle pešačimo još pet minuta i stižemo u naš Meininger hostel.

Unutra nam se raspoloženje instant popravlja. Prostran, lepo uredjen i besprekorno čist hostel. Ponovo se osećamo kao ljudi. Meininger je, kao i stokholmski Generator, neka vrsta hibrida izmedju hostela i hotela. Koncept koji je očigledno sve popularniji u Evropi. Malo skuplji, a mnogo bolji od klasičnog hostela. Za razliku od Generatora, u kojem su se potrudili da sve automatizuju, tako da te uglavnom uslužuju mašine koje hraniš sitnim evrima, ovde u Meiningeru te uslužuju ljudi. Ljubazni, nasmejani ljudi. Kažemo im da znamo da smo poranili, ali da bismo voleli samo da ostavimo svoje stvari, pa ćemo se kasnije vratiti da udjemo u sobu. Daju nam ključ od prostorije za prtljag do koje se spuštamo liftom. I ona je prostrana, čista i lepo uredjena. Ostavljamo rančeve i vraćamo ključ recepcionerki. Vidimo da imaju vintidž espreso mašinu, pa naručujemo dva kapućina. Pijemo ih zavaljeni u veliki mekani kauč i planiramo kako da provedemo dan pred nama.

Interrail karta nam važi još danas do ponoći, pa bismo još jednom da je iskoristimo. Gledamo na mapi koji gradovi su nam dovoljno blizu da ih obidjemo i vratimo se u istom danu. Venecija otpada jer nismo u fazonu da se guramo sa hiljadama turista i da nas pljačkaju gazde kafića i restorana. Ostaju nam Bolonja i Djenova. Biramo Djenovu jer je na moru. Dan je lep, pa se možda i okupamo. Kažu na netu da su mnogo lepše plaže izvan grada. Nalazimo lepu malu seosku plažu Boccadesse, pa proveravamo da li neki voz prolazi blizu nje. Prolazi. Odlično, idemo tamo. Skoknem do wc-a i tamo, na moju veliku radost, dobijem definitivnu protvrdu da mi je stomak ozdravio. Silazimo ponovo do sobe za prtljag, uzimamo papuče i peškir za plažu i krećemo ka železničkoj stanici.

Usput doručkujemo u lokalnoj piceriji. Desetak vrsta pica u ogromnim pravougaonim plehovima. Seku ih običnim kućinim makazama i prodaju na meru. Uzimamo po jedan poveći komad sa patlidžanom i spanaćem. Četiri evra sve zajedno. Sedimo i jedemo u izlogu, dok ljudi ulaze sa ulice, naruče espreso, izvrnu ga s nogu na eks, ostave evro i produže dalje. Vratim se za pult da uzmem i kroasan sa Nutelom. Dok naručujem, akcentujem reč “Nutela” kao u Srbiji. Prodavac me ispravlja i akcentuje je isto kao kad u Srbiji imitiraju Italijane u lošim reklamama za kečap i testenine. Nuteeee-la. Pica je bila odlična, a kroasan nekako kiseo. Stižemo na glavnu železničku stanicu. Voz za Djenovu je već postavljen. U njemu je užasno vruće. Tek kada je krenuo, napravila se promaja kroz vagon pa je podnošljivije. Preko puta nas afrički crnci puštaju neko govno od muzike na telefonu. Nismo baš tako zamišljali saundtrek naših života u naredna dva sata. Ustajemo i izlazimo iz vagona, nećemo da uzmemo govnjivi kupon. “Govnjivi kupon” je izraz koji smo pokupili od naše drugarice Mare. To je ono kad trpiš nešto što ti ne prija, praviš se da je sve ok i tako, hteo ne hteo, dobiješ govnjivi kupon koji kad tad moraš da unovčiš. A realno ga skoro uvek unovčiš tako što se kasnije istreseš na nekome koga voliš i ko tebe voli. U ovih mesec dana po vozovima i hostelima uspeli smo da steknemo veštinu da se dobro mentalno nauljimo, da se na nas govnivi kuponi ne lepe tako lako. Znaju crnci da odlazimo zbog njih, pa nas gledaju nadrkano u fazonu :”Je l ima neki problem?”. Nema problema nesvrstana braćo, samo ćete danas podeliti dva kupona manje.

U drugom vagonu je mirno. Tamo sedamo preko puta visokog Rusa koji ljubazno pomera svoje krakate noge kako bismo se zavukli u sedište. Čuje da koristimo neki slovenski jezik, pa ga to ohrabri da na nesigurnom Engleskom proveri sa nama da li je ušao u pravi voz. Kažemo mu da jeste i da ne brine. Na stanici u Djenovi trčimo do najudaljenijeg perona da uhvatimo lokalni voz do plaže. Stižemo nekoliko trenutaka pre nego da krene. Ovo je voz na sprat. Dabl deker. Ostajemo da stojimo kod vrata i izlazimo na drugoj stanici. Od stanice do mora put ide nizbrdo kroz naselje. Ne treba ti google mapa, dovoljno je da pratiš miris mora i svežinu koja odande dopire. Pored trotoara su žbunovi puni velikih šarenih cvetova. Zastajemo da ih Comi fotka. Jedan žuti cvet je ogroman i ima oblik trube. Uberemo ga pa fotkamo jedno drugo, kao sviramo trubu u cvet. Umesto da se spustimo pravo na plažu, pratimo putokaze za Lidl. Tamo kupujemo vodu, sok od narandže i slatkiše. Pita me Comi zašto sam uzeo baš sok od narandže. Kažem joj zato što piše da su to 100% narandže sa Sicilije. Hoću da konzumiram Italiju. Smeje se, pa pita jesam li ja onaj isti lik koji stalno kenja protiv storitelinga u marketingu i ne dozvoljava da ga lože smarači iz marketinških agencija. Kažem da jesam, ali sam sad na odmoru. Mogu da me lože još par dana jer sam se opustio.

Stižemo na plažu. Još lepša je nego na slikama. Mala i uglavljena izmedju žutih i narandžastih seoskih kuća. Petnaeastak lokalaca se izlažava na njoj, pored su restorančić i sladoledžinica, a na malom betonskom bedemu je staza koja vodi do lokalne crkve. Spuštamo stvari na vruć pesak i dok se Comi svlači, ja odlazim da proverim kakva je voda. Idealna je. Dovoljno topla da ne moraš polako da se navikavaš na nju, a ipak dovoljno hladna da te osveži. Mašem Comi, zovem je da mi se što pre pridruži. Ona prvo uredno složi sve naše stvari i prekrije ih peškirom, pa dolazi do mene i složi se da je voda idealna. Plivamo nekih dvadesetak metara od obale i tamo zastajemo. Osećamo kako more spira sa nas i poslednje tragove onog užasnog smeštaja od sinoć. Stenjemo: “Mmmmm…Mmmmmm…Mmmmmm…” Comi pliva nazad do obale i uzima telefon da fotka okruženje. Svidja joj se kako pada svetlo. Ja otplivam još dalje, pa udahnem duboko i ispravim se da plutam po površini vode. Iz daljine neki brod šalje talase koji me podižu i spuštaju. Zen. Kreću da zvone zvona na crkvi. Javlja se naš svetac zaštitnik putovanja. Hvala mu, odličan posao je obavio. Samo tri kišna dana u mesec dana putovanja. Samo jedno mini trovanje u mesec dana džank fuda. Pogledam ka zvoniku i šaljem svecu osmeh. Vidim Comi kako me fotka sa obale. Šaljem osmeh i njoj. Razmišljam kako bi nam sad posle ovog aktivnog dobro došao i jedan pasivni odmor. Da se smestimo u nekom selu na moru i se po ceo dan kupamo, dremamo i čitamo knjige. Nema ništa od toga. Leto je pri kraju, a nas u Beogradu čekaju naši realni životi koje smo pre mesec dana stavili na stend baj.

Plivam nazad ka plaži, izlazim iz vode i sednem na peškir pored Comi. Pokazuje mi fotke dok pijemo sok od sicilijanskih narandži. Kažem joj da su joj dobre fotke i nagovaram je da se još jednom okupamo. Na plaži je sad malo više ljudi. Dosta njih je došlo pravo s posla. Neki korporativno odeveni ljudi su podvili nogavice i hodaju kroz plićak. Još jednom otplivamo daleko, tamo zastanemo, plivamo u mestu i jedno drugom se hvalimo koliko nam je lepo ovde. Vraćamo se na plažu, kupimo svoje prnje i krećemo peške u Djenovu. Google mapa kaže nam će nam do tamo biti potrebno oko sat vremena.

Pola sata hodamo šetalištem uz obalu pa nailazimo na neki sajam zbog kojeg moramo da predjemo ulicu i popnemo se uz mnogo stepenika da bismo nastavili šetnju pored magistrale. Ovde je već manje inspirativno. Vreo asfalt isparava, automobili se deru i peče nas sunce. Konačno se spuštamo u stari grad u centru Djenove i tamo prvo pojurimo u Mek da bacimo piš. Ne propuštamo priliku da kenjamo protiv globalizacije, ali kad god zagusti jurimo samo imperijalističke klonje. Ovu ovde je zla korporacija zaštitila šifrom. Bacim pogled na stolove oko nas, svi su lepo počistili za sobom, nema ostavljenih računa. Odem da pitam lika koji briše poslužavnike. Ne zna Engleski, ali mi u vazduhu crta koje brojeve da ukucam. Kažem grazie i otrčim dok ne zaboravim šifru.

Iz Meka se jednom od uskih ulica vraćamo u stari grad koji je kao lavirint. Na momente se jedva provlačimo kroz uske prolaze izmedju zgrada. Zabavno je ovde, vidi se da ih ne posećuje previše turista. Valjda Djenova ne uspeva da dodje na red posle svih Milana, Rimova i Venecija. Realno, i mi smo slučajno došli ovde. Sve što sam do sada znao o Djenovi je da je Sampdorija onda izbacila Zvezdu iz Lige šampiona kad smo morali da igramo u Bugarskoj zbog sankcija. Comi fotka dok još ima dnevnog svetla, pa ogladni i pritiska me da jedemo nešto. Ovih dana sam malo izgubio apetit od onog trovanja, pa verovatno zato nisam previše gladan, a i ne svidja mi se ništa od gotove hrane po izlozima. Restorani nisu izbacili jelovnike na ulicu, moraš da udješ i sačekaš da ti ih konobar donese, a to mi se tek ne radi. Onda se Comi unevozi zbog tog mog odugovlačenja i krene da me napada kako mogu da ne jedem ništa celog dana. Onda ja krenem besno da se branim i tako priidemo jedno drugom na živce. Nastavimo nervozni da besciljno šetamo i ćutimo.

Ulazimo nesumice u neku prodavnicu gde se meni opet ništa odande ne jede. Vidim da se Comi i dalje duri, pa izadjemo napolje. Trebalo bi da idemo na železničku stanicu, uskoro nam kreće voz za Milano, ali Comin fon je crko, a meni je jutros iscureo net. Zakačimo njen fon na eksterni punjač i čekamo da se upali. Sedimo na kamenim stepenicama koje gledaju ka moru i nekoliko puta nam prilaze grupice arapa da bulje u nas. Comi telefon se konačno upali, pešačimo ka stanici i ulazimo u naš voz. Sami smo u vagonu. Iskoristimo to da izgladimo nesporazum. Svako, bez prekidanja onog drugog, ispriča svoju verziju priče zašto smo se svadjali i priče su nam potpuno različite. Sad se malo bolje razumemo.

U ovom vozu je jako hladno, a ja sam još uvek u šortsu za kupanje. Smrzo sam se do Milana. Tamo izlazimo na Lambrata stanici pored hostela i potražimo nešto da jedemo u okolini. Nadjemo samo picu, pa je jedemo drugi put danas. Uzimam ljutu sa mlevenim mesom. Pita Comi zašto jedem ljuto kad mi je sjeban stomak. Kažem joj da više nije sjeban. Odlazimo u hostel gde nam daju karticu za ulazak u našu sobu. Četvorokrevetna soba. Dva kreveta na sprat i dva na zemlji. Na srednjem donjem krevetu spava lik, nepokriven, samo u crnim gaćama, celo telo mu je istetovirano. Tetovaže bizarne, izgledaju kao da nisu prethodno skicirane na papiru, nego ih je majstor direktno iz glave ucrtavao na kožu i nije mogao ništa da popravi, a definitivno bi mu dobro došle popravke. Na krevetu pored njega je mek sa kojeg se dere film na Ruskom, sa tv-u na zidu se dere film na Engleskom. Gasim tv, pa mu zatvaram komp i sklanjam ga na sto. Komp je isprskan nekim farbama bez ikakvog reda, kao u naletu besa.

Tuširamo se, pa Comi leže na krevet na spratu, a ja pored tetoviranog Rusa. Okrenut je prema meni, vidim da mu je i lice istetovirano. Čudno mi je što jedan ovakav lik ne hrče dok spava. Okrenem mu ledja, pa i ja zaspim i verovatno zahrčem.