Zamalo da odem na Prajd

Naslov sam pozajmio iz onog glupog vica kad ćale kaže deci: ”Kažite dragička! Zamalo da vam kupim poklon!” Ustvari, u originalu se ne spominje “ćale” nego “Ciga”, ali pošto pisanje o LGBT temama zahteva da sve puca od političke korektnosti, editovao sam kako bih ostao u granicama žanra.

Enivej, kao što naslov kaže, zamalo da ove godine odem na Prajd. Konačno, posle mnogo godina septembar provodim u Beogradu. Javio sam ortacima pederima da dolazim. Obradovali su se i rekli da me čekaju na Slaviji. Plan mi je bio da se pojavim na Prajdu, prošetam i odem pre nego da krene tradicionalno sranje od muzičkog programa. Onda da se kod kuće brzinski sredim i odem ortakinji na svadbu. Ipak, dan pred prajd sam shvatio da je taj plan nerealan. Nisam znao da je okupljanje tek od 17h. Zar nisu do sada uvek šetali preko dana? Izgleda da su se okuražili od kad ih predvodi gej premijerka. Ne plaše se da ih uhvati mrak. Uostalom, premijerka je toliko podigla ekonomiju da ni huligani ne stižu da se bave svojim huliganskim hobijem. Grade ljudi puteve i naselja, nemaju vremena da razbijaju tamo neki Prajd.

I tako, zbog lošeg tajminga, na kraju sam ipak otišao sam na “strejt paradu”. Umesto uz zastavice duginih boja, veče sam proveo uz špricer i specijalitete sa roštilja. Zato ovaj tekst pišem sa namerom da se iskupim. Da napravim jednu verbalnu, virtuelnu šetnju ovde na blogu u znak podrške srpskoj LGBT zajednici. Zato što je podrška slabijima i ugroženima definitivno jedan od najfinijih finih radova.

Nije LGBT ekipa oduvek mogla da računa na moju podršku. Vraćamo nekih dvadeset pet – trideset godina u prošlost. Ja sam mladi pubertetlija metalac koji odrasta u Obrenovcu. Nemam nikakav stav prema gej zajednici. Tu i tamo, u pornićima vidim lezbejke i ne smetaju mi. O pederima ne znam ništa. Priča se po gradu za nekog feminiziranog lika da “ima dečka u Beogradu”, a meni je to smešno. “Šta – kao dva lika furaju? Ma, daaaj!”

Tokom devedesetih u Srbiji počinju da se formiraju gej i lezbejska udruženja i ja sam poprilično šokiran zbog toga. U fazonu sam da je blam kad si peder i da treba da se kriješ, a ne da se udružuješ i hvališ time javno. I dok oni osnivaju svoja prva udruženja, ja osnivam svoj prvi bend i dajem intervju lokalnom hard kor fanzinu. U želji da budem kul, na pitanje o gej populaciji i netradicionalnim verskim zajednicama, dajem odgovor pun homofobije, ksenofobije, mržnje i poziva na linč. Kad god se prisetim toga, nije mi svejedno od pomisli na mogućnost da je neki od primeraka tog fanzina preživeo i da bi neko mogao da ga skenira i okači na net.

Godine koje slede provodim uglavnom po metal svirkama i protestima protiv režima. Milošević konačno pada, a većina onih koji su se borili protiv njega pogrešno veruje da je pao baš zbog njihovih ideala. Tako 2001. gejevi veruju da je došlo vreme na da Trgu organizuju prvu paradu, a tamo ih čeka ekipa koja veruje da je došlo vreme da Srbija postane pravoslavna džamahirija. Rulja predvodjena popom koji tvrdi da je Bog čoveku podario “maestralni organ koji ne sme da se gura u fekalije”, linčuje nekoliko momaka i devojaka kod Staklenca. Snimci tog stampeda su jezivi. U televizijskim prilozima koji slede, pretučeni gej momak sa zatvorenim okom i obliven krvlju, smirenim glasom izgovara kako tu više nije reč o gej pravima već o tome da li neko sme da te tek tako prebije na ulici. Sa druge strane, likovi sa crnim šajkačama objašnjavaju kako su zapadne zemlje propale, a oni su se okupili “da ne dozvole bagri da tako upropasti i Srbiju”. Gledajući te snimke, prvi put osećam težinu problema sa kojima se susreće LBGT zajednica u Srbiji.

Iste godine se selim iz Obrenovca u Zemun. Kada mi karijere metal frontmena i studenta gradjevine zapadnu u ćorsokak, odlazim u Ameriku na “Work and travel” program. U Njujorku vidim kako izgleda tolerancija prema svakoj različitosti – verskoj, rasnoj, političkoj i seksualnoj. U početku mi je smešno kad vidim dva matora pedera kako se drže za ruke i šokira me kada se dva zaljubljena klinca vaćare na klupi u parku, ali se posle par nedelja u potpunosti privikavam. Vidim da se zbog svega toga ništa dramatično ne dešava. Ljudi žure, gledaju svoja posla i jure neke svoje snove. Niko ne vidi zaveru protiv “tradicionalne američke porodice”.

Njujork me tada, kao i nekoliko puta kasnije u životu, motiviše da napravim rez u životu. Vraćam se u Beograd i napuštam Gradjevinski fakultet. Odlučujem da se obrazujem u polju koje mi je inspirativnije i upisujem Fakultet za medije i komunikacije. U tom trenutku ne znam da je to najpopularniji fakultet u gradu medju gej populacijom. Tokom studija, prvi put se zbližavam se sa nekoliko gejeva i lezbejki, kolega s fakulteta. Kroz razgovore sa njima saznajem koliko je stvarno zajeban život nekoga ko je drugačiji u Srbiji. Kako izgleda kada te ne prihvataju porodica, školski drugovi i komšije. Kakav je osećaj kada pod tolikim pritiskom ni sam sebe ne želiš da prihvatiš onakvim kakav si. Kako je kada redovno dobijaš batine – u kući, na ulici, u školskom dvorištu. Svaka od tih ličnih priča milion puta je moćnija od uopštenih pozivanja na ljudska prava i pravo slobode okupljanja. Divim se tim ljudima koji su uspeli da se izdignu iznad svojih trauma i uporno rade na tome da naprave nešto značajno od svojih života.

Godine prolaze. Upoznajem Comi, gradim Montanu i postajem preduzetnik, a Comi postaje scenograf. U jednom momentu oboje osećamo slično zasićenje svojim poslovima i odlazimo u Njujork – da nas protrese. Ispostaviće se da je to bila jedna od najboljih odluka koje smo doneli u životu, ali za ovu priču je važno nešto drugo. Te godine u Njujorku upoznajemo mnogo mladih obrazovanih ljudi koji su pobegli iz Srbije zbog homofobije. Doktori, inženjeri, arhitekte i ekonomisti koji u Njujorku peru sudove, nose tanjire i rade na selidbama. Ljudi koji su mogli mnogo da daju Srbiji, ali ih Srbija ne želi.

Tada shvatam da zalaganje za prava LGBT zajednice nije samo podrška slabijima, već je to čin vrhunskog patriotizma. Da je to borba da svaki čovek slobodno radi ono u čemu je najbolji i tako doprinosi društvu. Borba da srpske porodice prestanu da odbacuju svoju decu. Borba protiv podele na dobre i loše Srbe.

Kažu mi ortaci pederi da je ovaj prajd bio bolji od svih prethodnih. Da je konačno bilo malo karnevalske atmosfere. Da su novi klinci preuzeli inicijativu, a matorci se povukli u drugi plan. Da su se pojavile nove trandže u gradu. Čujem i da je Beograd dobio organizaciju centralnog evropskog Prajda za par godina. To mu dodje kao neko finale pederske lige šampiona. To ne bi trebalo da propustim.

Mislio sam da prethodnom rečenicom završim ovaj tekst, ali sam se predomislio. Očekujem gomilu negativnih poruka i komentara, pa sam odlučio da unapred dam odgovore na najčešće spominjana opšta mesta. Da ljude nateram da budu malo kreativniji ako već hoće da kritikuju.

Opšte mesto 1:

„Pederska propaganda služi da našu decu preobrati u pedere i tako uništi Srbiju“

Krenuću od sebe. Od trenutka kada sam se prvi put zaljubio u neku devojčicu izmoje grupe u predškolskom do venčanja sa Comi, ne mogu da zamislim nijedan trenutak u kojem su pederi mogli da se umešaju i nateraju me da se zaljubim u lika. Propagandom se ne utiče na nagone čoveka. Inače, samo jednom u životu sam pogledao gej pornić i za to se teško može reći da je posledica pederske propagande. Bio je to snimak Kačavende koji oralno zadovoljava nekog klinca. Pojavio se na twitteru i ja sam morao da kliknem. Nisam likovao, nije mi bilo smešno. Bilo mi je nekako žalosno dok sam gledao. I definitivno nakon gledanja nisam poželeo da budem na mestu jednog od njih dvojice.

Isto kao što ne funkcioniše pederska propaganda, ne funkcioniše ni anti-pederska kampanja. Zato imamo najpoznatijeg američkog sveštenika “gej-konvertera” koji se autovao i napustio crkvu, skinheda iz Novog Sada koji postaje žena ili protivnicu crnogorskog Prajda koja je promenila pol i postala organizator Prajda.

Da ponovim – ne može se propagandom protiv nagona.

Opšte mesto 2:

„Danas paradiraju, a sutra će da traže brakove i da usvajaju decu“

Pa naravno da hoće. I treba da traže. Da ljudi mogu da posećuju svoje partnere u bolnici. Da mogu s njima zajedno da stiču imovinu. Da u slučaju smrti partnera ne ostanu na ulici. Uostalom, da imaju šansu da svečanim činom ozvaniče svoju ljubav.

Pre nego da načnem “najbolniju” temu, onu o odgajanju dece od  strane gej parova, hajde da iskreno odgovorite na pitanje: Šta mislite, koga čeka lepši život – malog Igora kojeg odgajaju premijerka i njena partnerka ili ono dete koje je bacala u krevetac sestra u Zvečanskoj?

Mnoge zemlje su odavno legalizovale usvajanje dece od strane istopolnih parova, veliki broj te dece su sada odrasli ljudi. Umesto da lupamo etikete šta je bolesno, a šta nije, trebalo bi da pogledamo istraživanja. Da vidimo u kakve su ljude izrasla ta deca i na osnovu toga donesemo sud.

Opšte mesto 3:

„Neka rade u svoja četiri zida šta hoće, ali sam protiv da paradiraju“

Jebiga, svet ne funkcioniše tako. Ne možeš da teraš u četiri zida svakoga ko ti se ne svidja. Moraš da otrpiš nekad. Svi mi trpimo ponešto što nam se ne svidja. Ako po zakonu imaju pravo da paradiraju, neka paradiraju. Ali jeste lep osećaj da zamisliš kako nekog političara teraš da vlada u svoja četiri zida, vlasnika medija da kreira program u svoja četiri zida, pevača da peva u svoja četiri zida…Ipak, nije realno, jebiga.

Opšte mesto 4:

„Nervira me što se to zove “parada ponosa”. Čime se oni to ponose?“

Zato što su i pederi Srbi. I oni imaju inat. Srbi su se inatili i Turcima i Austrougarima i Nemcima. I kad je NATO bacao bombe, mi smo pevali na mostovima. Tako i pederi. Poručuju im da su bolesni i izopačeni, da treba da se stide, a oni kao pravi Srbi odgovaraju da su ponosni što su pederi.

Opšte mesto 5:

„To je protiv prirode. Da je to normalno, postojale bi gej životinje“

Neću ovde da pišem o “gej pingvinima koji su usvojili jaje”. Postaviću kontra pitanje: Postoje li životinje koje upražnjavanju seks zbog uživanja, a ne produžetka vrste? Postoje li životinje koje koriste kontracepciju? Postoje li životinje koje upražnjavaju oralni ili analni seks?

Izuzimajući neke ortodoksne verske zajednice, odavno je čovek napustio tu prirodnu matricu i seks najčešće upražnjava iz zadovoljstva. A onda – na svakome je da otkrije šta mu pričinjava zadovoljstvo i upražjava ga, vodeći računa da se to svidja onom drugom i ni na koji način ga ne ugrožava.