Berlin je definitivno zajeban grad za kratak obilazak. Prvo ti se učini da je dovoljno mali da je realno da se rastrčiš i vidiš sve što te zanima za par dana, a onda kad zagrebeš, samo krenu da izviru neke nove stvari koje moraš da vidiš. Tokom prva dva dana smo se tešili da imamo još vremena i da ćemo sve stići, a danas je onaj treći, poslednji berlinski dan i šta danas vidimo – videli smo. Krećemo sa preporukama koje smo dobili od Mirjane, Comine drugarice arhitekte. Uskoro treba da gradimo novu Montanu na Kopaoniku i značile su nam njene informacije o nekim dobrim arhitektonskim praksama sa eco-friendly predznakom i inovativnim dizajnom.

Pisanje epizode “Dan prvi” započinjem u stanu, pa nastavljam u tramvaju i vozu i objavljujem je sa klupe na stanici kada smo izašli u Berlinu. Idemo prvo u Floating University. Grupa naučnika i umetnika je uredila napušteni prostor oko bazena koji skuplja kišnicu i izgradila prostorije za okupljanje i učenje. Od sledeće godine pokreću alternativni univerzitet na kojem će se izučavati nove urbane prakse. Prolazimo kroz lepo uredjeno naselje i skrećemo na put kroz šumu uz koji su parkirani stari šareni kamioni i hipi kombiji koji nagoveštavaju da smo sve bliže komuni. Stižemo i zatičemo katanac na kapiji. Za posetioce su otvoreni samo četvrtkom. Danas je petak. Pored je još jedna mala kapija, probam da je otvorim, zaključana je i ona, ne vredi. Penjemo se se na prste da provirimo malo unutra, ali ne vidi se ništa. Ispalili smo se.

Idemo dalje, u Tempelhof, aerodrom koji je bio veliki Hitlerov ponos, a koji poslednjih deset godina nije u funkciji. Njegova ogromna pista sada je gradski park u kojem se održavaju sajmovi i festivali. Sidjemo na pogrešnoj stanici, ali nema veze. Blizu nas je kulturni centar Ufa Fabrik koji je takodje na našoj “to do” listi, pa odemo prvo tamo. Veći deo sadržaja je zatvoren. Ne vidimo sale za dogadjaje i spoljnu binu, ali uspemo da se promuvamo kroz imanje. Kulturna i eko komuna koja ima i deo za smeštaj gostiju, ali on nije ništa posebno. Mogli su ti njihovi umetnici malo više da se iscimaju oko izgleda soba.

Spuštamo se nazad u metro i odlazimo do Templhofa, ali ni tamo nemamo sreće. Neko renoviranje je u toku, na info pultu zalepljen papir “pauza” i ne uspevamo da udjemo. Vrtimo se oko aerodroma, ogromna impozantna gradjevina, puno hodanja. Ni na drugom ulazu nemamo sreće. Upoznajemo grupu turista koji muče istu muku, ne mogu da udju, a hteli bi. Vraćamo se do info pulta. I dalje pauza. Odustajemo.

Comi se već ozbiljno unervozila. Oseća se krivom što nam curi poslednji dan u gradu, a mi nikako da vidimo neku konkretnu stvar. Moje uveravanje da ne treba da u potpunosti kontrolišemo svoju avanturu, nego da moramo malo i da je pustimo da se sama desi nimalo ne pomaže. Comi je control freak, njoj se stvari dešavaju jer ih ona programira da joj se dese. Na netu proveravamo da li je otvorena Berlinische Galerie da se ne nastavi lanac današnjih ispala. Piše da radi. Na putu ka tamo nam je Mustafin kebap, još jedna turistička “a must” klopa. Prvo ćemo po hranu za stomak, pa onda hranu za dušu. Kod Mustafe je sumanuto dugačak red, a Mustafini radnici lagano seckaju meso i pakuju, nigde ne žure. Red se presporo kreće za nekoga kome curi poslednji berlinski dan, pa odlazimo još jednom na curry wurst. Juče su ga prodavali muškarci, a danas žene. Žene lepše seckaju i pakuju, pa obrok izgleda malo gospodskije. Pojedemo i odemo u galeriju.

Kupujemo karte i ulazimo u prvu prostoriju, tamo je neka ogromna instalacija. Iz šestougla napravljenog od ogledala izlazi žuti laserski zrak i odbija se o isti takav šestougao na drugom kraju prostorije, pa se vraća opet nazad do prvog. U zracima svetlucaju čestice prašine. Odlučim da podignem ruku i prekinem zrak da vidim šta će da se desi. Cela skalamerija prestane da radi, nema žutih zraka, mrak u prostoriji. Sranje! Kidnem u sobu pored, a likovi iz obezbedjanja dodju i ponovo aktiviraju zrak. Dobro je. U novoj prostoriji izložba nemačke umernice rumunskog porekla. Kidnula od Čaušeskua osamdesetih, pa u Nemačkoj počela da se bavi fotografijom. Dobra je. Fotke nose neku finu setu u sebi i teraju te da zastaneš i osetiš ih. Onda sledi neki umetnih španskog imena, ne znam da li je Španac ili Latinos. Prema njemu sam ravnodušan, ogromne drvene konstrukcije umazane raznim bojama. Ništa ne osećam dok ih gledam. Smenjuju se prostorije, umetnici i epohe. Nešto mi je zabavno, našto ni je whatever. Ispred značajnijih slika stoje njehove 3D verzije, napravljene kako bi slepi posetioci mogli da ih dožive dodirom. Kažem Comi da mi to nema smisla jer su te 3D verzije dosta manje, pravljene od različitih materijala i onaj ko ih je pravio je naglasio neke detalje koje možda originalni umetnik ne bi. Taj doživljaj nije isti doživljaju gledanja. Comi kaže da kako god okreneš, ne postoje dva ista doživljaja jednog dela. U pravu je.

U poslednjoj sali je projekcija nekog umetničkog filma. Sednemo da pogledamo. Ogromna gomila peska snimana iz vazduha, prilaze joj bageri koji tovare pesak, nema zvuka i sve se sporo odvija. Zaspim ja kući uz mnogo bolje filmove od ovog, pa što ne bih i sad. Dremnem desetak sekundi, taman da se resetujem i izadjemo napolje. Ulazimo u Westberlin kafeteriju da se razbudimo. Kafeterija puna alternativnih vodiča za evropske gradove. Comi donosi nekoliko komada za naš sto i proučava gradove koji slede na ovom road tripu. Kaže da više neće dozvoliti da nam se desi ovakav dan i da više nema improvizacije. Odličan je kapućino u Westberlinu.

Dogovorimo se da odemo do Brandenburške kapije. Moramo da imamo neku turističku fotku, ne samo hipsterske. Prolazimo pored Checkpoint Charlie, gužva kao kod Mustafe, pa izbijamo na ogroman plato ispred Brandenburške kapije. Tamo je neki protest, 5-6 baba mašu ruskim zastavama i drže dugački transparent. Ispred njih na zemlji veliki crni baner na kojem piše “NATO + UKRAINE = WW2”. Desetak ljudi oko njih sluša vatreni govor glavne babe. Pridjemo im malo bliže, ubedljivo smo najmladji u toj ekipi. Baba sa mikrofonom pogleda ka nama i ja joj se nasmešim. Ona mi nešto govori preko razglasa, ne razumem je, ali klimam glavom i smeškam se u znak odobravanja, pa joj kažem “Wir sind aus Serbien”. Babi se zacakle oči, pomeri se, napravi mesta uz transparent i zove me da stanem pored nje. Trenutak neprijatne tišine, ljudi gledaju u mom pravcu, a mene blam. Okrećem se ka Comi, ona već uzmiče u nazad, ne želi da bude deo ove predstave. Vidi baba da neću da im pridjem, pa kreće da drži novi vatreni govor, spominje Srbiju i NATO bombardovanje, a mi polako pobegnemo prema kapiji.

“Šta ti je to trebalo da ložiš babu?” 
“Zamisli da sam stao pored babe i da mi je dala mikrofon, pa da krenem da se dernjam sa podignutom pesnicom, a ti me fotkaš. Oko mene babe mašu ruskim zastavama, iza mene Brandenburška kapija. To bi bila epska fotka!” 
“Pa šta bi vikao ti u mikrofon?” 
“Nije ni važno. Rekao bih Yo, whats up! Važna je slika.” 
“Yo? Whats up? O bože.”
“Bila bi do jaja fotka.”
“Hoćeš da se vratimo?”
“Neću.”

Napravimo nekoliko selfija ispred kapije. Svidja mi se fotka na kojoj sam izvio vrat i napravio facu. Okačim je na Instagram, pa odlazimo do memorijalnog kompleksa posvećenog stradalim Jevrejima. Provlačimo se kroz uske prolaze izmedju betonskih izbočina koje simbolizuju mnoštvo grobova. Očekivano sablasnu atmosferu ublažava gomila kineskih turista koja se tuda šetaju, fotografišu i medjusobno dovikuju. Polako pada mrak. Krečemo ka vozu. Usput ulazimo u prodavnicu muzike i knjiga. Ogroman izbor. Ne smemo da se dodatno opterećujemo na prvoj stanici našeg putovanja jer su nam rančevi već preveliki i preteški, ali možemo da listamo i razgledamo. Penjemo se u deo sa knjigama na engleskom. Comi uzima desetak knjiga i seda u fotelju da ih prelista, ja se muvam okolo. Zastajem kod poezije. Ginsbergove knjige. Zašto ja nemam nijednu njegovu knjigu? Otvaram i čitam na preskok. Dosadan je i pretenciozan. Bitnici mi nikad nisu držali pažnju. Vraćam Ginsberga na policu. Comi je isfotkala knjige koje želi, pa ćemo ih kupiti online kad se vratimo kući.

Odlazimo u Potsdam, Dušica i Tobi su krenuli za Grčku pola sata pre nego da mi stignemo. Ostavili su nam stan i mačke na čuvanje do sutra kada stiže Tobijeva mama. Žao nam je što se nismo slikali sa njima. Divni domaćini. Nadam se da će se lepo provesti na odmoru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *