Zvoni budilnik. Nemamo vremena za snooze. Ustajem kljakav. Muka mi je negde u sredini stomaka. Kao da se dvoumi da li da krene gore da je ispovraćam ili da se spusti dole da je prolivam. Comi mi donosi čaj od nane. Pijem ga, prija mi, osećam kako mi se telo smiruje, ali to ne smem da priznam. Večito kenjam kako je čaj samo bljutava topla vodica, pa ne bi bilo dobro da u ovom trenutku slabosti idem protiv svojih ideala. Ostavljamo ključ od stana na stolu u dnevnoj sobi i zalupimo za sobom ulazna vrata koja se automatski zaključaju.
Napolju lagano sviće. Spuštamo se u metro stanicu ispred zgrade. Iz Barselone odnosimo duplo manje prtljaga u odnosu na ono što smo u nju doneli.Ostao nam je veliki ranac, mali ranac i kišobran. Comi je na ledja okačila veliki, ja nosim mali ranac i kišobran. Danas sam na poštedi. Ne želimo da izlažemo moje otrovano telo preteranom pritisku jer znamo u kojoj tački bi pod tim pritiskom ono popustilo. Danas nas čekaju četiri voza i trinaest sati putovanja do Milana, takvo popuštanje sebi ne možemo da priuštimo.
Kratka vožnja metroom i stižemo na železničku stanicu. Tamo se već formirao dugačak red ljudi koji čekaju da ih puste da sidju na naš peron. Pošto smo stigli dosta ranije, ne guramo se sa njima već sedamo u čekaonicu gde Comi sebi kupuje kapućino. Dok ga je popila, red se smanjio, pa i mi silazimo na peron. Ulazimo u voz za Lion. Sedam do prozora i gužvam duks da mi posluži kao jastuk. Naslonim se i teram sebe da zaspim. Nisam pospan, ali osećam da bi bilo dobro da se ugasim kako bi se moj organizam u potpunosti posvetio borbi protiv ovog zla u stomaku. Pre nekoliko dana sam isplanirao da danas, tokom putovanja, napišem tri epizode putopisa i tako smanjim raskorak izmedju onoga što nam se dešava i onoga što objavljujem, ali je sva prilika da će od danas taj raskorak biti duži za još jedan dan. Ja sam očigledno čovek malih dometa. David Bowie i Leonard Cohen su na samrti uspeli da snime remek dela od albuma, a ja ne mogu da pišem putopise jer imam proliv.
Vožnja do Liona traje oko pet sati. Za to vreme na smenu dremam, trčim do wc-a, mrštim se i kukam. Stižemo u Lion. Sedimo na klupi u holu stanice i čekamo da se na ekranu pojavi obaveštenje o našem sledećem vozu koji kreće ka Ženevi za oko sat vremena. Na smenu prolazi nekoliko patrola specijalaca u punoj ratnoj opremi, sa prstima na obaračima. Hodaju polako i skeniraju ljude na stanici. Ne znam da li imaju dojavu da se nešto sprema ili su ovde da bismo se mi osećali bezbedno. Ako je ovo drugo u pitanju, definitivno nisu uspeli u tome. Zapravo, oni nas teraju da po prvi put u ovih tridesetak dana putovanja razmišljamo o tome kako moglo da nam se desi neko sranje.
Ekran u jednom trenutku pokazuje na kojem peronu je postavljen naš voz, pa odlazimo tamo, ukrcavamo se i odlazimo iz Liona. Do Ženeve putujemo dva sata. Osećam se malo bolje, pa odgledamo film. Priča o džangrizavom devedesetogodišnjem starcu u malom gradu. Poslednji film Harry Dean Stantona. Kreće sporo, Harry je mrzovoljan, star i sve manje nezavisan. Osećaš kako je sranje život kad si jako star. Onda, malo po malo u film ulaze novi likovi sa svojim životnim pričama, radost življenja polako prodire i uspeva da otopi i tvrdo srce našeg glavnog junaka, pa se film završava u prilično vedrom tonu. Takav kraj i stomak koji se umirio, čine da u Ženevu stižem u dosta dobrom raspoloženju.
Izlazimo iz voza, ali ne uspevamo da provalimo kako sa ovog perona da predjemo na drugi. Pitamo konduktera, pa nam on kaže da moramo da sidjemo sprat niže da bismo prvo prošli carinsku i pasošku kontrolu jer smo ušli u Švicu koja nije u EU. Tamo ulazimo na pogrešna vrata i zatičemo pandure kako pretresaju nekog mučenog Kineza. Izvinimo i krenemo u nazad, a oni nam pokažu prečicu kroz njihovu kancelariju. Zahvalimo im, uputimo Kinezu “jebiga, brate” pogled, pa izadjemo iz kancelarije i nadjemo šalter za pasoše. Lupe nam po pečat, izlazimo u hodnik i penjemo na susedni peron. Tamo ulazimo u voz za Brig koji kreće za nekoliko minuta. Pruga ide obalom Ženevskog jezera i prolazimo kroz Nion i Lozanu. Ovaj deo sveta me uvek podseti na one govnare iz UEFA koji su tadašnju Jugoslaviju vratili kući sa evropskog prvenstva i umesto Piksija, Mijata i Deje tamo poslalli Dance, koji su na kraju to prvenstvo i osvojili. Zamišljam kako u ovim vilama pored jezera koje vidim kroz prozor, žive ti neki gadni, matori, bogati, debeli, korumpirani ljudi gušteri. Ako izuzmemo taj moj hejt, ovde je stvarno jako lepo. Zna se da je Švajcarska jako bogata i uredjena do granice sterilnog, a dolazak pravo iz Španije i Portugala u ove krajeve samo pojačava taj utisak.
Nakon Ženevskog jezera, pruga prlazi kroz Alpe. Prozor voza u svakom trenutku izgleda kao neka fotka sa desktopa. Ogromni planinski masivi, jezerca, potoci i alpske krave na pašnjacima. Stižemo u Brig. Nikad ranije nisam čuo za ovaj grad. Nemam priliku da ga zapamtim po nečemu jer se u Brigu zadržavamo taman toliko da predjemo iz jednog voza u drugi. Ovaj poslednji ka Milanu je poluprazan. Ne pojavljuje se ni kondukter, pa se nerviram što smo platili rezervacije za njega, a niko ih ne proverava. Nema konduktera, ali ima italijanske pogranične policije. Pitaju nas da li u prtljagu imamo pljuge. Kažemo da nemamo. Traže od nas da otvorimo manji ranac, koji je na sedištu izmedju nas. Odškrinemo ga, oni provire, zahvale nam i odu.
U Milano stižemo oko pola deset uveče. Impozantna železnička stanica. Izlazimo sa nje i pratimo Google mapu do tramvaja koji treba da nas odveze do smeštaja. I ovde je, kao u Barseloni, propala hostelska kombinacija, pa smo rezervisali smeštaj preko Airbnb-a. Stižemo do tramvajske stanice i vidimo da tamo nema gde da se kupi karta. Pitamo lika koji čeka da li možda može da se kupi kod vozača. Kaže da ne može. Vraćamo se na železničku stanicu, spuštamo se u metro i tamo kupujemo kartu. Mrzi nas da se vraćamo nazad, pa proveravamo da li možemo nekako metroom do tamo. Google mapa kaže da može, ali da malo duže pešačimo. Nema veze, tako ćemo. Tri stanice metroom, petnaest minuta pešačenja i stižemo na adresu.
Pozvonimo na interfon, kapija se otvara, ali nemamo pojma gde je stan. Zovem gazdaricu koja silazi po nas. Niska riba, roze šorts, masna kosa i jeftine papuče. Pita da li znamo Španski. Kažemo da ne znamo, pa ona krene da natuca Engleski. Popnemo se stepeništem na prvi sprat, pa dugačkom terasom stižemo do ulaza u stan. A u stanu – pakao. Nekoliko polugolih istetoviranih latinosa podgreva neku zagorelu hranu koja ozbiljno smrdi. Na tv-u iznad njih se dere tekma. Gazdarica ih malo razgrne da možemo da prodjemo, pa nas odvene u vruću i zagušljivu sobu u kojoj je jedanaest metalnih škripavih kreveta na sprat. Upali svetlo i pokaže nam koja dva su slobodna. Šta je bre ovo koji kurac? Rezervisao sam dva kreveta u petokrevetnoj sobi sa dva kupatila i proverio komentare prethodnih gostiju koji su bili poprilično dobri. Ovo mesto je jezivo.
Umorni smo, skoro je ponoć, kasno je za bilo kakve drastične korake i moraćemo ovde da prespavamo, ali nema šanse da ostanemo tri noći kao što smo rezervisali. Zovem gazdaricu i kažem joj da nam se ne svidja ovde, da ovo nije petokrevetna soba i da nema dva kupatila, ali da nećemo da dižemo frku nego da ću ja sad da joj pošaljem zahtev da skratimo rezervaciju na jednu noć, a da ona to prihvati. Pristaje, ne trudi se da nas zadrži i ne pokušava da se pravda. Potpuno je ravnodušna. Prepravim rezervaciju, kliknem “confirm”, njoj izleće notifikacija na telefonu, pa i ona confirmuje i to je to. Od Airbnb-a stiže poruka da su mi vratili deo para na račun.
Comi se tušira prva, a ja otvaram HostelWorld aplikaciju, nalazim najbolje ocenjeni hostel u Milanu i rezervišem ga za sledeće dve noći. Biće to poslednje dve noći na ovom road tripu i ne želim više nikakva iznenadjenja. Onda na svoj krevet popnem sav prtljag koji imamo, legnem, zagrlim ga i pokušam da spavam. Ne ide mi. Nekoliko likova u sobi hrče. Pokrivaju više frekvencija, od tankog piskutavog hrkanja do ozbiljnog groktanja. Ne uspevam da se priviknem na taj zvučni spektar. Vadim iz ranca slušalice i puštam Tom Waitsa. On me izvodi iz ovog nepijatnog okruženja i pokazuje mi mesto gde se džuboksu piša, telefon je ostao bez pljuga, a klavir se napio. Ovde je već mnogo bolje. Šaljem Comi srce sms-om, ona odgovara cmokom s druge strane sobe, pa se namestim u položaj u kojem me slušalice ne žuljaju i zaspim.
Serbian