Pola deset uveče. Dolazi “Gea tours” kombi u Zemun po nas. Vozač ljakse. Agresivan u komunikaciji, agresivan u vožnji. Sedamo u poslednji red, da smara druge putnike umesto nas. Tokom puta ja uglavnom spavam, a Comi je na Instagramu do granice sa Madjarskom, pa onda i ona spava. Stižemo u Budimpeštu na Nyugati stanicu oko 3:30 ujutru. Slobodna klupa. Comi spava, ja čuvam stažu. U 5:40 nam kreće voz za Prag.
U kupeu smo sa mladim Kinezom. Umotan u kablove, puni sve gedžete koje ima. Do pola Slovačke uglavnom dremamo. Onda ulaze dve Slovakinje koje pričaju bez prestanka. Kao da su u TV emisiji gde ne smeš da napraviš pauzu, da se zamisliš i zaćutiš. Koristimo njihov talk show da na smenu odemo do wc-a i bacimo pogled kroz prozor. Prizori kao kroz Srbiju, samo je čistije i ima manje ružnih kuća. U Bratislavi svi izlaze, ostajemo sami i do Praga na smenu čitamo i dremamo. U mojoj knjizi se Bezos unervozio zbog rasta Applea i krenuo forsira Kindle da mu ne preotmu tržište knjiga. U Pragu odmah prelazimo u voz za Berlin. Biramo kupe sa dvoje Čeha. Ponovo red čitanja, red dremanja. Predeli postaju sve čistiji, a kuće sve lepše. U jednom trenutku smo ponovo sami u kupeu. Puštamo jedan on brda filmova koje nam je Ninoslav spremio za put. Ethan Hawke je pop u malom mestu, otvaraju se velika pitanja o veri, smislu života, budućnosti čovečanstva. Onda se dešava samoubistvo, pa bolest, pa korupcija i film se završi. Sva pitanja su ostala otvorena, a mi stižemo u Berlin na glavnu železničku stanicu gde treba da nas pokupi Dušica, moja koleginica sa gradjevinskog fakulteta. Svojevremeno je znala da zapuca iz Pančeva u Zemun da me spremi za ispit i pogura kad se zaglavim. Tako posvećena je naravno završila fakultet, a ja sam ga tako zaglavljen napustio.
Kada sam objavio na fejsu da Comi i ja krećemo na roadtrip, prva se javila i ponudila nam gostoprimstvo. Zbog nje smo požurili na putovanje jer uskoro ide u Grčku na odmor. Dušica izgleda isto kao pre 15 godina kad smo studirali, vedra, nasmejana, vozi nas dužim putem kroz grad da nam pokaže znamenitosti. Onda stižemo u Potsdam gde ona živi s mužem i dve mačke. Dušica je Pančevka, pa je pitam da li je Potsdam berlinsko Pančevo. Kaže da nije, nego je berlinski Zemun. To mi odgovara. Stižemo u njen stan. Lep, svetao, pun finih detalja i prilagodjen mačkama. Upoznajemo njegog muža Tobija, jako dobar tip. U gostima im je dvoje Nemaca, zabavni naputovani ljudi, pričaju o Japanu. Sad nam se još više ide u Japan. Katarina mi šalje poruku da pozdravim Scootera ako ga sretnem u Berlinu. Ja im prevedem, gost Nemac umre od smeha, a gošča ne zna ko je Scooter. Pokušava da joj objasni, pa nam ispriča kako je Scooter zapravo bend, a ne čovek i da se dešavalo da ne puste članove benda u backstage jer je “Scooter već ušao unutra”. Kod nas se takve stvari ne dešavaju jer su frontmeni pragmatični, pa promene ime u Neša Galija, Dino Merlin, Bora Čorba i Miki Mećava. Dušica donosi punjene paprike i čeri paradajz, pa svi zajedno večeramo. Gosti odlaze, a domaćini nam nameštaju gostinsku sobu, tuširamo se i odmah zaspimo. Sutra konačno obilazimo Berlin, evropsku prestonicu hipsteraja.
Serbian