Stižemo u Madrid desetak minuta ranije od projektovanog. Sa železničke stanice Chamartin na koju smo došli, lokalnim vozom se prebacujemo na stanicu Atocha odakle nam kreće voz za Barselonu. Na skeniranju prtljaga nema gužve, tako da imamo slobodnih četrdeset minuta. U kafeteriji ispred našeg perona naručujemo dva kapućina i kroasane sa vanilom. Kafe stižu u velikim u “to go” šoljama, Pola popijemo uz kroasane, ostatak ćemo da pijuckamo u vozu.
Ispred naših sedišta u vozu je sto sa čije druge strane sede dva Indijca, okrenuti ka nama. Jaki parfemi i slabi maniri. Malo se deru jedan ka drugom, malo u telefone. Vade hleb, sir i salamu na sto i prave sendviče. Brzo jedu, mljackaju i štucaju. Stavljam sluške, puštam Dylanov bootleg i pokušavam da pišem, ali Zimmie ne dozvoljava da njegova muzika bude u pozadini. Ne da mi da pišem, zahteva da svu pažnju usmerim na njega. Nije on pisao svoje nobelovske stihove da bi pokrivali mljackanje Indijaca, već da se slušaju sa razumevanjem i da se iz njih ponešto nauči. U ovom trenutku neću da konzumiram sadržaje, već da ih stvaram, pa gasim Dylana i puštam akustični hipsterski folk. Uz lake note i pisanje lako ide. Završavam “dan dvadeseti” i skidam slušalice. Indijci hrču. Vraćam slušalice, puštamo film.
Lik u filmu je imao žešću povredu glave na rodeu i više neće smeti da jaše. Ni u čemu u životu nije dobar kao u jahanju. Ima krizu identiteta, ne zna šta če dalje. Tmurna atmosfera, malo mesto, ljudi koji pričaju sporo i imaju iste grimase i kad su srećni i kad su tužni. Ne stižemo da ga završimo, zatvaramo komp i pakujemo se jer smo se približili Barseloni. Na železničkoj stanici Sants silazimo u metro, promenimo dva voza i za petnaestak minuta stižemo do zgrade u kojoj je soba koju smo rezervisali preko Airbnb-a. Nije nam uspela hostelska kombinacija u Barseloni, bili su rasprodati kad smo se javili.
Zvonimo na interfon i niko ne odgovara. Ponovo zvonimo i opet ništa. Neka žena izlazi iz zgrade, to iskoristimo udjemo u hodnik, spuštamo rančeve na pod i ja zovem našu soon to be gazdaricu koja se brzo pojavljuje. Niska, crna, istetovirana hipi riba. Odmah nas zamoli da nikome iz komšiluka ne kažemo da smo sa Airbnb-a, nego da se predstavljamo kao ortaci. Penjemo se na drugi sprat, iz njenog stana se čuje buka. Kaže da ima probu sa bendom i da će da nam se posveti čim joj se proba završi. Izvinjava se što nije čula interfon zbog buke. Ulazimo u našu sobu. Bračni krevet, noćni stočić i orman. Nije se cimala da iznese svoje stvari, pa ih mi spuštamo na pod ormana i kačimo svoje. Hoćemo koliko-toliko da simuliramo kućnu atmosferu nakon svih onih hostela gde to nije bilo moguće. Imamo i terasu sa pogledom na Sagrada Familiu. Plan nam je bio da ostavimo stvari, istuširamo se i odemo na plažu, ali čim smo se spustili na krevet, skontali smo da će plan da se menja. Kroz tanak zid slušamo gazdaricu kako u sobi pored, u pratnji klavira i violine, peva “Ko je konobar? Milinko.” Ne ide joj baš najbolje, ima pomalo meketav glas i ode u falš kad god pokuša da doda neki ukras. To izgleda ne smeta njenim ortacima iz benda, a ne smeta ni nama. Uživamo u ovom koncertu dobrodošlice.
Za par sati se u Beogradu održava Prajd. Mislili smo da na putu do plaže nadjemo neke zastave u duginim bojama i fotkamo se da pozdravimo beogradske pedere, ali pošto neće biti plaže, nema ni zastava. Pre nekoliko nedelja smo na svadbi imali četiri gej para i jednog transdžendera. Svi ti ljudi su sa nama proslavili naš važan dan, pa osnovni red nalaže da se i mi oglasimo danas kad je njima važno. Srbija ne dozvolja da zaigramo kolce na njihovim svadbama, pa ne možemo da se odužimo istom merom i slaba je uteha to što ćemo javno da saopštimo kako nam ne smeta to što hoće da prošetaju centrom grada uz strane ambasadore, šarene zastave i lošu muziku. Šta je tu je, nalazim neki pederski patern na fejsbuku i kačim status podrške. Odem da se istuširam i kad se vratim, Comi je već zaspala, a status je nakupio lajkove, srca, emotikone koji se smeju, emotikone koji plaču i emotikone koji se ljute. Reakcije ljudi su šarene poput duginih boja.
Legnem pored Comi, pa zaspim i ja. Svaka čast sedištima u vozu, ali horizontala je horizontala. Spavamo sat vremena, pa zapišti budilnik. Comi ne prepušta stvari slučaju, može malo da se dremne, ali ne i da se prespava dan u Barseloni. Odlazi da se istušira, ja skontam koliko sam gladan. Izlazimo na ulicu, ništa ne vidim, ništa ne čujem dok ne pojedem burger i krompiriće u “Five Guys”.
Preko puta burgera je Sagrada Familia. Ime može da zavara jer još uvek nije sagradjena. Kažu da će biti gotova do 2026, na stogodišnjicu trenutka kada je Gaudija udario tramvaj i nije dobio adekvatnu negu jer se za njega mislilo da je neki anonimni beskućnik. Kada su izvalili koliko su se zajebali, bilo je kasno i mogli su samo da ga sahrane ovde, pored njegovog životnog dela. Sagrada je ogradjena visokom ogradama i delimično zaklonjena kranovima i skelama, ali se i dalje vrlo jasno vidi koliko je to fascinantna gradjevina. Jedina takve vrste u svetu. Pitam Comi kako to da je večito rigidna crkva dozvolila Gaudiju da se ovoliko razigra i izadje iz svih arhitektonskih šablona, a ona kaže da je Gaudi bio veliki vernik, pa su ga valjda pustili nakon što je dokazao svoju veru. Eto, da je bio malo manji vernik verovatno ne bi bilo ove katedrale koju godišnje poseti preko četiri i po miliona ljudi. Šteta što mi nismo imali nekog tako kreativnog pravoslavca, pa da Hram Svetog Save može da se podiči još nečim osim svojom veličinom.
Nastavljamo šetnju, obilazimo ostale Gaudijeve gradjevine. Za svaku od njih se plaća ulaznica, pa idemo da procenimo šta od svega toga vredi da se plati. Grad je pre sto i kusur godina pustio jednog talentovanog čoveka da se razmaštava, pa zbog toga danas zaradjuje desetine miliona evra godišnje samo od ulaznica. Zgrade su zabavne, zaobljenih ivica i šarene, kao iz Čudesne šume. Nisam fan plaćanja ulaznica da bi se razgledala neka zgrada iznutra, ali ako Comi proceni da je nešto “a must”, praviću joj društvo. Šetamo kroz La Ramblu. Knez Mihajlova sa palmama. Kupujemo kafu u Starbaksu. U Madridu smo u Starbaksu popili najgoru kafu u životu, sad im dajemo šansu da to isprave. Ok, ova kafa je bolja. Jeste Starbaks Mekdonalds za kafu, ali nam je lakše da udjemo i dobijemo veliku čašu filter kafe za par minuta i podelimo je dok šetamo, nego da čekamo nekog hipstera dok nam produžava espreso do pola male šolje.
Skrećemo u El Raval. Kažu da ga mnogi ljudi izbegavaju jer im ne deluje bezbedno. To obećava. Ulazimo u usku ulicu gde se tuku dva Arapina. Desetak njih poskakuje i urla okolo. Navijaju. Ne osećamo se ugroženo, samo nam je nekako gadna cela ta atmosfera. Odlazimo odatle, idemo ka Gothic Quarteru i usput nailazimo na Street Food Festival. Desetak kioska sa klopom, glasna muzika, puno pasa i ljudi koji jedu i igraju. Nismo gladni, promuvamo se da osetimo energiju. Kul je ovde. U ćošku parka je postavljeno nekoliko toi-toi wc-a i otvorena kružna konstrukcija sa plastičnim pisoarima. Malo je uvrnuto dok gledaš ljude koji tako nezaklonjeni pišaju pod vedrim nebom na sred parka. Gothic Quarter obećava. Dobra je energija ovde, moraćemo sutra da mu posvetimo malo više pažnje. Sad žurimo da stignemo da operemo veš dok nam se ne zatvore servisi za pranje veša. Stižemo u stan nakon pola sata pešačenja i spakujemo prljav veš u kesu, pa pešačimo još tri bloka, stavljamo veš u mašinu, ubacujemo pare u automat, izaberemo program i mešavina vode i praška polako proidre u našu madridsku i lisabonsku štroku koja se vrti u krug.
Odlazimo u prodavnicu preko puta gde kupujemo po jedno lokalno pivo i pijemo ga na klupi dok čekamo da mašina završi. Razmišljam zašto nam je prodavac ponudio papirne kese koje smo odbili. Da nije ovde zabranjeno javno cirkanje? Guglam i vidim da jeste. Džoint se toleriše, pivce ne. Nastavimo da cirkamo, ali malo pažljivije. Vraćamo se po veš. Tamo vidimo da se neko dvoje spremaju da zauzmu obe mašine za sušenje. Zamolimo ih da spoje sve u jednu, oni pristanu, pa mi prebacimo svoj veš u drugu. Odlazimo ponovo do radnje. Kupujemo drugi brend lokalnog piva i oprezno ga popijemo. Mašina je završila, Veš je i dalje pomalo vlažan, ali se servis zatvara i nemamo vremena za još jedan krug sušenja. Vraćamo se u sobu i kačimo vlažan veš na čiviluke, ofingere, šarke, kvake i garnišnu. Soba nam izgleda kao neka hipi instalacija i miriše na omekšivač.
Legnemo i završimo film iz voza. Kenjam kako mi film nije ništa posebno i odlazim da proverim zašto su mu tako dobre ocene. Vidim da je glavni glumac u pravom životu stvarno jahač koji se sjebao. I njegova blago zaostala sestra iz filma je prava, kao i većina ostalih glumaca. Sve je potpuno autentično, eto zašto su dobre ocene. Predomislio sam se, sad mi je dobar film. Drugačije je kad razumeš kontekst. Ko zna po čemu sam sve kenjao u ovim putopisima jer nisam razumeo kontekst. Već sutra ću verovatno imati neku novu priliku da opet prikenjam. Ležem da se naspavam kako bih tu priliku dočekao što odmorniji.
Serbian