Ponovo onaj isti osećaj nelagode zbog napuštanja zone komfora. Spakovani smo, izlazimo iz stana u kojem smo se odomaćili i opet odlazimo u nepoznato. Na ćošku kupujemo punu kesu peciva u turskoj pekari i metroom se vozimo do železničke stanice. Dok na peronu čekamo da se postavi naš voz za Keln, Kinez pokušava da nadje nešto u svom koferu tako što je povadio sve iz njega i razbacao na nekoliko kvadratnih metara oko sebe. Stiže voz, preskačemo Kineza i njegov krš. Ulazimo i zauzimamo mesta tako da se vozimo u napred, a ne u nazad.
Vožnja traje oko tri sata. Nemamo wi-fi u vozu. Pišem “dan jedanaesti”, pa aktiviram hotspot na telefonu i objavljujem ga. Stižemo u Keln. Odlazimo u deo stanice za skaldištenje prtljaga. Tamo je naprava kakvu do sada nismo vidjali. Ubaciš četiri evra i podigne se roletna, a iza nje je metalna kocka. Napunimo kocku našim rančevima i kesama i spustimo roletnu, čuje se neku lupkanje i škripanje i naše stvari odlaze negde. Automat izbacuje karticu kojom ćemo ih kasnije tražiti nazad. Uvek imam neku nelagodu kada moram ovako da saradjujem sa robotima. Stanovnik zemlje trećeg sveta, navikao na živog, neraspoloženog, preko stranke zaposlenog čoveka sa druge strane pulta.
U Kelnu sam bio jednom, pre dvanaest godina i ostao mi je u jako lepom sećanju. Volim da se vraćam na mesta koja pamtim po dobru. Comi tvrdi da je to posledica mog egoizma i da ja nju zapravo teram u hodočašće, da obilazi puteve kojima sam nekada hodio, dok joj ja pričam trivije tipa: “E, ovde je ranije bila neka metalska radnja, tu sam kupio onaj Suicidal Tendencies plakat…” Verujem da sam joj ponekad naporan zbog toga, ali mislim nije to egoizam. Volim da sa 12 godina starijim mozgom i očima obnovim gradivo i proverim da li je neki grad stvarno toliko dobar kao što ga pamtim ili sam ja tada samo bio u nekom dobrom periodu. Danas u Kelnu imam četiri sata za takvo poredjenje, pa ćemo nastaviti naše putovanje ka Amsterdamu.
Izlazimo iz stanice i sa leve strane nam je čuvena kelnska katedrala, najposećenija destinacija u Nemačkoj. Preko 20.000 ljudi svakog dana udje u nju. Prošli put sam se zaledio kad sam je video. Sada sam spreman, pa je šok izostao, ali joj se divim više nego onda. Stariji sam, pametniji i svesniji koliko je bilo zajebano izgraditi ovako nešto, kakvo je remek delo svaki, i najsitniji, detalj. Napravimo krug oko katedrale, pa ulazimo. Comi je raspamećena. Neću da pokušavam da ovde opišem kelnsku katedralu. Postoje neke stvari prosto ne možeš ni da ufotkaš ni da opišeš kako treba. Moraš fizički da ih vidiš i dodirneš da bi ih doživeo.
Unutra je puno turista, ali svi se normalno ponašaju. Čini se da je ova grandioznost umirila i večito naporne Kineze. Comi fotka detalje, a ja stajem kod dela sa svećama i zapalim po jednu za kevu i ćaleta. Svakog dana putovanja osetim potrebu da im pustim neku poruku, da im javim kako mi je, ali to više nije moguće. Baš mi nedostaju. Spuštamo se u podrum katedrale gde su neke grobnice. Nije preterano zabavno. Izlazimo, pa na platou ispred naizmenično legnemo na pod i fotkamo jedno drugo da bi i kupole uspele da udju u kadar.
Nastavljamo kroz pešačku zonu u centru grada. “E ovde sam pojeo dve krofne pre 12 godina.” Raznovrsne franšizne mamipare za turiste kao i u svim ostalim gradovima. Kupujemo dve porcije paste u prodavnici i spuštamo se do šetališta na Rajni gde jedemo na klupi s pogledom na reku. Lep je Keln, ali sam dosta proputovao od onda, pa me neke stavri za koje tada nisam znao koliko su uobičajene u zapadnom svetu, ne oduševljavaju kao onda. Fotkamo staru riblju pijacu, pa s kroz stari grad vraćamo prema stanici. Restorani su puni. Nemci, kao i u ostalim gradovima, pijuckaju pivo tokom celog dana, ne čekaju da padne mrak.
Četiri sata je bila idealna mera za ovaj grad. Na stanici ubacujemo karticu i ljubazni robot nam vraća stvari. U vozu za Amsterdam krećem da pišem još jednu epizodu, ali ne uspevam da je završim. Brzo smo stigli. Sunce je tek krenulo da zalazi, temperatura idealna. Comi nasmejana po izlasku sa stanice, što znači da joj svidja grad.
Rančevi su nam teški, ali biramo da pola sata pešačimo do hostela. Vredeće. Kaže Comi da joj centar grada izgleda kao božićna scenografija, a ne kao stvarni grad u kojem ljudi žive. Ovaj grad se zapravo i jeste pretvorio u scenografiju, ali za turiste. Hiljade ljudi se gura u ulicama izmedju lepih zgradica u centru grada od kojih se većina nakrivila na neku stranu i nije mi jasno koji zakoni statike ih sprečavaju da padnu. Definitivno ne mogu da zamislim neku Amsterdamsku porodicu koja u njima živi. Pretpostavljam da su svi pobegli ka periferiji pred najezdom naduvanih turista od kojih je većina slična novogodišnjim Slovencima u Beogradu ili Britancima sa Exita. Oni ljudi dolaze u neki grad gde mogu da prave sranja, da bi se posle vratili kući i bili normalni.
Pao je mrak dok smo stigli u hostel. Prethodnih dana sam potegao sam neke svoje hostelske konekcije, tako da ćemo do kraja putovanja imati ozbiljne popuste za smeštaj i specijalan tretman u većini gradova. Konačno neka korist od svih onih neprospavanih noći po recepcijama beogradskih hostela. U Amsterdamu ćemo biti smešteni “Flying Pig Uptown” hostelu. Nije upeglan kao Stokholmski “Generator”, ali je atmosfera unutra sjajna. Super-ljubazni recepcioner pita kako je u Beogradu, ja mu kažem da je do jaja i da bi trebalo da dodje da ga poseti. Ne naplaćuje nam depozit za ključeve i dodaje besplatan doručak na našu rezervaciju. Čini da se osećamo kao da smo baš dobrodošli ovde.
Soba nam je na poslednjem, četvrtom spratu. Stepenice uske i strme. Crkli smo dok smo se popeli. U sobi sa nama je još nekoliko likova. Žao mi je Comi što će spavati u sobi punoj muških raspada, pa joj se izvinjavam. Smeje se, ljubi me i kaže da sam sladak kad tako brinem. Prvi put od Berlina skidam pantalone, prelazim u bermude, i izlazimo noćnu šetnju Amsterdamom. Ne zalazimo doboko u grad, umorni smo za neko oziljnije akcijanje. Pojedemo po parče “New York Style” pizze. Baš je loše. I čuvena njujorška “1$ pizza” je sto puta bolja, a da ne pričamo o onoj “pravoj”. Vraćamo se u hostel oko ponoći. Tuširanje i spavanje. Vremenska prognoza za sutra ne obećava, ali nas to ne obeshrabruje.
Serbian