Gazdarica je sinoć obećala da će nas ujutru na šporetu čekati spreman moka pot i ispunila je obećanje. Palimo ringlu, čuje se voda kako krčka i kafa je gotova. Pijemo je u krevetu i planiramo dan. Kupujemo preko neta karte za Park Guell koji ćemo posetiti popodne. Još jedno od Gaudijevih čeda.
Izlazimo na ulicu, u pekari uzimamo punu kesu različitih peciva, slanih i slatkih, i jedemo ih dok šetamo kroz grad. Stižemo pred Palau da la musica. Na slikama lepo izgleda pa ulazimo unutra da je pogledamo. Vidimo ljude koji čekaju u redu na blagajni. Nismo znali da naplaćuju dvadeset evra da obidješ salu za koncerte u danu kad nema koncerta. Da prošetaš kroz hol, popneš se uz stepenice i zaviriš u salu. Skuplje od Luvra. Jebiga, to je Gaudi, plaćamo četrdeset evra za nas dvoje i ulazimo. Zajebavam se. Ne plaćamo i izlazimo. Osećam kako Comi kreće polako da se ljuti na Barselonu. Nijedan grad na našoj dosadašnjoj ruti se nije ovoliko potrudio u nalaženju načina da opelješi turiste. Što se mene tiče, ja mogu totalno da iskuliram Gaudija i da mirno spavam kad se vratimo kući, ali sa Comi je to malo zajebanije. Ona je vizuelni čovek, scenograf. Oseća se glupo da bude u Barseloni i ne obidje sve te važne gradjevine, ali bi se, s druge strane, osećala još gluplje da plati trocifrenu količinu evara u jednom danu samo da bi gledala zgrade iznutra. Vidim da joj treba vremena da to isprocesuira. Šetamo i ćutimo. Naučio sam da ne treba uvek da je bodrim i nudim laka rešenja.
Predlažem da krenemo ka Gothic Quarteru koji je sinoć ostavio dobar utisak, Comi se slaže. Usput svraćamo na pijacu La Boqueria. Meso, riba i morski plodovi, voće, povrće i začini savršeno naslagani na šarenim tezgama. Na obodu pijace restorani u kojima se jede s nogu. Prepuno je ljudi, jedva se provlačimo izmedju tezgi. Kupujemo veliku čašu punu izlomljenog kokosovog oraha, fotkamo najzanimljivije tezge, pa nastavljamo dalje. Možda se vratimo ovde nekad kad bude manja gužva. Grickamo kokos. Idealna voćka, ne lepi se za prste, ne cedi se niz bradu, a osvežava.
Stižemo u Gothic Quarter, razgledamo zabavne izloge, ulazimo u zabavne radnje. Prodavci se ne trude da budu previše ljubazni. Dosadili im turisti. Ulazimo u radnju sa ženskom garderobom. Lokalni brend, normalne cene. Ovde je prodavačica ljubazna. Comi uzlima nekoliko komada garderobe i odlazi u kabinu da proba, a ja izlazim ispred radnje, buljim u telefon i čekam je. Posle par minuta je čujem kako me zove da udjem. Smeje se, odlučila je da kupi sve što je probala. Plaćamo, pa se vraća u kabinu da obuče svoju novu haljinu sa leopard printom. Vraća se ozarena. Haljina joj dobro stoji, a i ona to očigledno zna. Vidi se po tome kako hoda.
Izbijamo na trg izmedju dve zgrade u kojima su neke državne institucije. Tamo je gomila katalonskih zastava i nekoliko šatora u kojima ljudi kampuju. Očigledno traže da im se ispune neki zahtevi. Od kad smo stigli u grad, vidjamo silne katalonske zastave koje vise sa zgrada, a po fasadama i trotoarima su farbom iscrtane nekakve žute trake. Zastanem, izguglam i vidim da žute trake predstavljaju simbol borbe za oslobadjanje političkih zatvorenika. Comi hoće da zastanemo da malo prouči zbog čega se sve ovo dešava. Znamo ono da Katalonci hoće kao da se otcepe, a Španci im kao ne daju, ali ne znamo skoro ništa o tom sukobu. Sedamo na klupu pored neke male crkve, Comi se ućuti dok pročita članak pa mi ga prepriča. Ukratko, Franko je maltretirao Katalonce posle Prvog svetskog rata, pa su oni nakupili hejt prema Španiji. Onda se vremenom to manje-više smirilo, ali kad god krene neka finansijska kriza u zemlji, Katalonci pizde na Špance jer ih smatraju lenjima i manje sposobnima. Tada se pojačavaju želje za otcepljenjem jer kontaju da bi sami mogli bolje. Nešto kao onda Slovenci u SFRJ. Bečki konjušari! Bajdvej, kad smo kod bečkih konjušara, kažu da se Bora Čorba, koji je patentirao taj naziv, preselio u Ljubljanu. Videli ga ljudi kako šeta po parkovima i skuplja govna za svojim kučetom. Ne znam za njegovo kuče, ali kad god skokne do Srbije, Bora ne propusti priliku da se iskenja u etar i nikad ne pokupi govna za sobom. Evo, i moje putopise je sad zagadio. Izvinjavam se zbog toga, Evo vraćamo se u Barselonu.
Na raskrsnici čekamo zeleno za pešake, a preko puta nas dva pedera ljube jezikom. Francuski poljubac. Igra leptira. Za jednog nikad ne bih rekao da je peder, a drugi se izvali na keca. Vraćamo se nazad u stan, uzimamo Comin ranac i jednu manju torbu, pa metroom odlazimo do Kamp Nou stadiona. Tamo čekamo da se pojavi turističi autobus iz Prokuplja kojim ćemo da ih pošaljemo u Srbiju. Kada smo kupili avio karte za povratak kući, zvali smo neke sposobne ljude da nam pomognu da se rešimo viška prtljaga i oni su nam brzo našli ovo rešenje. Sačekamo par minuta i pojavljuje se naš autobus. Šlihtam se vozačima da ih opustim jer znam da ne vole da nose stvari nepoznatim ljudima, frka im je na granici. Pitam koliko sam dužan, kažu ništa. Dam im dvadeset evra, uzmu i zahvale.
Grupa srpskih turista izlazi iz autobusa. Platili su obilazak Kamp Nou stadiona. Šta čovek može da vidi na stadionu? Popneš se na tribine, pipneš gelengere, pogledaš travu dole u daljini i pomisliš u sebi: “Vau, ovaj stadion sam gledao na tv-u, a sad ga vidim uživo”, pa opališ par fotki koje nikoga ne zanimaju. Odavde do Park Guella ima malo više od sat vremena pešačenja. Jako je sunce, pa se trudimo da većinu šetnje provedemo u hladu. Približimo se parku, pa potražimo gde da jedemo u blizini. Vidimo da neko mesto ima odlične ocene za falafel i odlazimo tamo. Turci koji rade, ne znaju engleski, Turčin gost prevodi. Pita nas da li smo Iranci. Možda zbog naših savršenih noseva. Iranci rade najviše estetskih operacija noseva po glavi stanovnika u svetu. Falafel je zaslužio dobre ocene. Sočan i preliven finim sosovima. Pojedemo, pa nastavljamo ka parku koji je na vrhu brda.
Nekoliko pokretnih stepenica vuče ka tamo. Nepokrivene stepenice, na sred ulice. Kako se ne pokvare i ne zardjaju od kiše? Ok, evo jedne su pokvarene. Penjemo se uz njih. Onaj odvratan osećaj kad shvatiš da stepenice nemaju senzor koji će da ih pokrene kad staneš na njih, nego moraš sam da se penješ, a onaj metalni stepenik duplo viši od normalnog. Crknem, pa predahnem na sledećim koje rade. Stižemo na ulaz. Kasnimo oko dvadeset minuta u odnosu na zakazani termin. Kašnjenje do pola sata se toleriše, a nakon toga ti otkazuju kartu.
Puštaju nas preko reda, pa silazimo niz stepenice na plato sa kojeg se vidi cela Barselona. Pokušavamo da fotkamo, ali su nam slike sranje jer sunce udara u kameru. Stotine vlasnika selfi stikova ne odustaju tako lako. Na donjem ulazu u park su dve kućice kao iz bajke. Gaudijev fazon, obli, nepravilni oblici i šareniš. Ispred jedne je red, ispred druge nije. Odemo prvo u onu gde nema reda. Unutra je prodavnica suvenira. Izadjemo. Stanemo u red za drugu. Unutra je bez veze, nema šta da se vidi. Sva lepota ovih kuća je u fasadi. Nastavljamo šetnju kružnim stazama kroz park. Sve je jako fotogenično, ali je previše ljudi oko nas. Ipak, uspevamo tu i tamo da ufotkamo jedno drugo, a da se ne primeti gužva. Neobični kameni stubovi i ograde, keramičke klupe, fontane i prolazi. Ne treba puno vremena da se sve obidje. Vraćamo se u centralni deo parka. Tamo obezbedjenje rasteruje turiste koji pokušavaju da se popnu na Gaudijevog keramičkog guštera. Koristimo tu pometnju da napravimo još nekoliko fotki na kojima izgleda kao da smo sami u parku, pa odlazimo odatle poprilično ravnodušni.
Spuštamo se ka gradu nekim drugim ulicama. Siromašan kraj, podseća pomalo na Portugal. I ovde su svuda žute trake i katalonske zastave. Zastajemo da kupim kiselu vodu. Niko ne zna engleski u radnji, pa kupujem limenku po osećaju. Loš osećaj. Unutra je neki Step sok od limuna. Comi predlaže da odemo u neku kafeteriju koju je videla na Pinterestu. Na putu do tamo prolazimo kroz park u kojem se boćaju penzioneri. Kafeterija lepo izgleda ali im je loša i kafa i usluga. Spustimo se do vode, sednemo na samu obalu i odgledamo zalazak sunca.
Ponovo prolazimo kroz Gothic Quarter jer kroz njega nam prolazi put ka stanu. Tamo zastajemo da gledamo izlog starinske poslastičarnice. U njemu, pored starinskih kolača stoje gigantske puslice u nekoliko boja. Sećam se razočarenja kada sam kao klinac prvi put probao puslicu. Na ćošku su naslonjena dva Arapina, dobacuju svim ribama koje prolaze. Ribe ih kuliraju. Verovatno su oguglale na ta sranja. Hodamo još oko pola sata i stižemo u stan. Istuširam se i probam da pišem, ali brzo odustanem i legnem da spavam. I Comi mi se pridruži nakon neuspešnog instagramisanja. Biće bolje sutra.
Serbian