Danas moramo da se ubrzamo. Juče smo neplanirano izgubili polovinu dana planiranu za Pariz zbog muke s vozovima, pa ustajemo rano i krećemo u akciju. Na železničkoj stanici kupujemo rezervacije za naš dalji put ka jugu i deset singl karata za gradski prevoz. Ove kupovine ezervacija nam kradu vreme u svakom gradu. Ne možeš da ih kupiš online, a ne možeš ni da, na primer, u Belgiji kupiš rezervaciju za voz u Francuskoj. Putovanje vozom je vrlo analogna stvar, i kao sve analogne stvari, ima svoj šarm i svoje smaranje. Kao ploča koja lepo svira, ali i preskače.
Vozimo se metroom do Montmartrea, pa odande krećemo u današnju turističku rutu. Kupujemo kroasane u finoj pekari sa tamnozelenom tendom i jedemo ih dok šetamo lepim ulicama gde još uvek nema puno ljudi. Krećemo se spontano ka Seni gde se ulivamo u reku turista i prelazimo most ka Notre Dame-u. Tamo se, ispred katedrale, bar hiljadu ljudi se gura u redu. To zadovoljstvo ćemo da propustimo. Fotkamo nekoliko selfija, onda Comi ufotka još nekoliko detalja na fasadi i prelazimo most ka suprotnoj strani Sene od one sa koje smo stigli.
Vidimo uske šarene kamene uličice preko puta pa se zavučemo tamo. Šareniš za turiste. Podelimo jednu palačinku sa nutelom. Cena kao u Beogradu, ali palačinka dosta slabija. Vraćamo se na šetalište uz reku, prolazimo pored štandova sa suvenirima. Preko drvenog pešačkog mosta stižemo do Luvra. Nakon jedne od kupola na toj ogromnoj kitnjastoj zgradi, pred nama se ukazuje ona čuvena staklena piramida. Masoni i laminati vladaju svetom. Prolazimo kroz špalir od Kineza koji podižu po jednu ruku u vis da bi na slici izgledalo kao da drže piramidu.
Bio sam ovde odavno, par godina pre nego da upoznam Comi. Tada sam se samo fotkao na ovom mestu i produžio dalje. Comi je videla tu sliku na mom Myspaceu (jebiga, preko deset godina smo zajedno, zato Myspace) i bila u fazonu “Wow, bio si u Luvru.” Nisam. Te godine sam po Evropi jurio samo metal koncerte i turski fast food. Pariz pamtim po koncertu Napalm Death u La Locomotivi. Danas je došao trenutak da se ta greška ispravi. Ulazimo u piramidu i spuštamo se pokretnim stepenicama u podrum. Gužva je na biletarnici. Čekamo strpljivo. Uzimamo karte i mapu muzeja.
Luvr je ogroman. Ako nećemo ceo dan ovde da provedemo, moraćemo kroz neke stvari da protrčimo, a neke i da preskočimo. Comi pravi grubu selekciju prioriteta, a pošto mapa nije baš najjasnije odradjena, tu i tamo se izgubimo. Prolazimo kroz sobe pune belih kipova. Neki su okrnjeni, neki nisu. Muškarci goli, bez erekcije. Lepotani su istrimovani, a opasni bogovi imaju velike stidne kovrdže. Žene su ogrnute. Ispred Mikelandjelove Venere sa Milosa gužva. Ispred Nike, dela nepoznaog autora takodje. Ulazimo u sobu sa portretima. Ljudi na slikama uglavnom imaju frizuru kao gitarista Queena.
Luvr mi je jako brzo otupeo čulo vida. Bombarduje me kitnjastim detaljima sa svih strana, sa slika i ramova, sa podova i plafona. Zlato, reljefi i boje. Bezbroj prostorija. Kontam koliko je život nepravedan. Ja u ovom trenutku polu-zanteresovano šetam kroz Luvr, a negde u unutrašnjosti Srbije živi neki sjajan nastavnik likovnog, pasionirani ljubitelj umetnosti koji se trudi da svoju strast prenese deci kojoj predaje i nikada sebi neće moći da priušti da uživo vidi ono o čemu priča celog života. Patio sam nekada i ja tako jer su metal bendovi zbog sankcija zaobilazili Srbiju.
Po hodnicima muzeja su postavljeni putokazi ka Monalizi. Crno beli, printani na običnom štampaču. Boli koliko se ne uklapaju u okruženje. Verovatno im se smučilo da odgovaraju na pitanje gde je Monaliza. Pažnja mi varira, na momente sam skoncentrisan, pa mi Comi objasni ko je umetnik i po čemu je poseban, a na momente mi lutaju misli. Prolazimo kroz rekonstrukcije kraljevskih soba, pa onda sledi još slika i još i još i još. Ceo vek prodjemo za petnaest minuta. Lakše se gledaju ogromne slike jer se ljudi odmaknu od njih da bi im ušle u kadar i ostave ti prostor da pridješ i na miru pogledaš. Zastajemo, Comi proverava šta još ne sme da propusti. Leonardo, Delakroa i Boš. Obidjemo ih sve, pa pratimo putokaze do Monalize. Očekivano, ovde je najveća gužva. Fotkamo ljude koji fotkaju Monalizu. Slika je zaštićena staklom i ogradjena. Slika kao slika. Veliki buzz je napravljen oko nje, svetu je bila potrebna “the slika” i izbor je nekako pao na nju. Odemo u drugi deo prostorije. Tamo neko komešanje. Pandur u civilu hapsi ribu koja je džeparila Indijca dok je ovaj fotkao Monalizu. Brzo i efikasno. Nikad ne bih izvalio da je to padnur. Mlad lik sa rancem, dobro se maskirao u turistu. Probijamo se do Monalize, opalim selfi da se zna da sam bio.
Izlazimo iz Luvra, krećemo ka Konkordiji. Visoki betonski šiljak izmedju dve fontane. Prelazimo ulicu i hodamo verovatno najpoznatijom ulicom na svetu. Šanzelize. Ulica kao ulica. Drvored i ispucali trotoari. Od nekog drugog takvog bulevara u svetu je razlikuje samo količina ljudi sa selfi stikovima. Trijumfalna kapija. Stoji na sred kružnog toka, ljudi je fotkaju sa svih strana pa i mi stanemo da fotkamo zajedno sa njima. Idemo dalje. Na putu ka Ajfelovoj kuli kupimo po sendvič. Pršuta, sir i paradajz. Svratimo u Aesop radnju gde se ja naparfemišem njihovim testerom. Zbog toga se malo više osećam kao gospodin čovek, a malo manje kao bekpeker iz vozova i hostela.
Evo je Ajfelova kula. Još jedan selfi. U maniru iskusnog kineskog turiste podignem ruku u vis, spojim palac i kažiprst i – škljoc. Izgleda kao da držim kulu. Goreće fejsbuk. Comi mi pokaže foru kako da je uslikam, a da se vidi cela kula, ali ne i turisti oko nje. Uspevam. Onda ona mene fotka isto tako. Ispred kule je ringišpil. Sednemo pored njega da odmorimo malo. Prilaze crnci u pokušaju da nam uvale vino za dvadeset evra. Nisu napadni, kad kažeš da nećeš, oni odu.
Prelazimo preko mosta da se fotkamo na onom mestu gde su se fotkali Hitler i zemunski klan. Tamo su postavljene neke metalne ograde, pa ne može dobro da se fotka. Kako god da kadriraš upada ti metalna rešetka u sliku, a nje nema kod Šiptara, Kuma, Budale i Adolfa. Pada mrak i pale se reflektori ka kuli. Silazimo u metro i odlazimo na još jednu lokaciju za čije fotkanje je neophodan mrak. Mulen ruž. Crvena svetla i neonke koje se vrte. Turisti blokiraju saobraćaj u pokušaju da uhvate dobar ugao. Fotkamo i još malo se promuvamo kroz kraj. Ništa specijalno.
Umorili smo se, dosta je bilo za danas. Google mapa kaže da možemo metroom ili autobusom do hostela. Biramo autobus da bismo gledali grad. Na putu ka hostelu kupimo dva francuska piva u prodavnici. Izvalimo se u sobi pijemo pivo, potpuno nesvesni činjenice da u tom trenutku u našem Beogradu neki ljudi brenerima i brusilicama seki eksponate u muzeju železnice. Niko ih ne vidi, svi su zagledani u nove velelepne objekte pored, na obali Save. Zaslepljeni lepotom kao i mi danas u Luvru.
Serbian