Budim se oko sedam, ne spava mi se više. Uzimam komp i sedam na pod da pišem “dan šesti”. Nakon četrdesetak minuta se budi Comi, pa Andrija, a ja i dalje pišem. Dok oni spreme doručak i postave ga na sto, priča je objavljena, ja im se pridružujem da jedemo svi zajedno. Andrija je hteo da nas vodi u šetnju šumom, ali nam se čini da će nam to pojesti previše vremena, pa odlučujemo da ipak idemo pravo u grad. On nam pre toga pomogne da u lokalnom tržnom centru kupimo dve dnevne karte za gradski prevoz. Za te pare sam prošle godine u Njujorku kupio dva para leviski na sniženju.
Prvo ćemo da obidjemo Holmenkollen, legendarnu ski skakaonicu iznad Osla. Petnaestak minuta autobusom pa prelazak u metro. Neko vreme smo ispod zemlje, a onda voz izlazi na površinu i penje se uz planinu. Nakon sat vremena smo tamo. Ispred nas pogled na Oslo, kao na dlanu, iza nas ogromna skakaonica. Krećemo se ka njoj. Sa nama je još nekoliko turista. Usput prolazimo pored velikog, lepog, crvenog, drvenog hotela. Obidjemo ga sa svih strana da potražimo insiraciju za Montanu. Ne nalazimo je. Stižemo do skakaonice. Dva lika se spuštaju zip lajnom sa vrha. Comi kaže kako to nikad ne bi smela, a ja slažem kako bih smeo. Pored skakaonice je ski simulator. Platiš ulaznicu i udješ u kapsulu u kojoj je projekcija spusta niz planinu, a kapsula se mrda levo-desno i poskakuje, kako bi ti šatro imao osećaj da skijaš. Sediš u kožnoj fotelji i osećaš se kao da skijaš. Važi. Ispred je veliki ekran na kojem je direktan prenos reakcija ljudi iz kapsule. Zastanemo da pogledamo. Dve mlade muslimanke sa hidžabima sede smoreno dok ih kapsula drmusa. Popravljaju hidžabe kad se malo rastresu i čekaju da se “vožnja” završi. Ovo je sranje, idemo dalje.
Ulazimo u muzej, ali samo do muzejske prodavnice. Trebalo bi nam 2000 evra da obidjemo sve muzeje na našoj ruti, pa smo se odlučili da svraćamo samo u važne i jeftine. Ovaj ne spada ni u jednu od te dve grupe. Kupujemo par skijaških suvenira i svraćamo u kafeteriju pored. Dobili smo preporuke da tamo probamo carrot cake i vidimo da ga trenutno nemaju. Ovo što imaju u ponudi ne izgleda spektakularno, pa izadjemo napolje. Provedemo oko skakaonice još petnaestak minuta, napravimo neke dobre fotke i hvatamo voz za nizbrdo, nazad ka gradu.
Sutra treba da putujemo dalje ka zapadu Norveške, u Bergen. Već smo tamo rezervisali stan preko Airbnb-a, pa dužu vožnju metroom koristim da se spremim za put. Upisujem adresu tog stana u Google mapu i vidim da je on na skoro dva sata pešaka od železničke stanice, a da nema javnog prevoza koji vozi u taj kraj. Pa zašto je, pobogu, taj čovek svoj stan na Airbnb-u nazvao “apartment in central Bergen”? I zašto sam mu ja poverovao, a da nisam malo bolje istražio? Otkazujem rezervaciju, sreća da je naštelovao najfleksibilniju moguću opciju za otkazivanje. Airbnb zadržava svoj mali procenat, ali to sam brzo preboleo.
Stižemo u centar, pešačimo do Nacionalnog muzeja. Negovorim Comi da udje bez mene, a da ja odem negde da u miru rešim dalji plan putovanja, posle ovih neočekivanih promena. Inače mi je dosadno u većini muzeja. Nije to možda nešto što treba ovako javno da priznam, ali video sam do sada napoznatija dela Dalija, Pikasa, Rembranta i brda nekih velikih faca, ali osim trivije da sam stajao ispred tih slika i ponekog neprimerenog selfija za uspomenu, nisam poneo previše znanja i utisaka iz tih obilazaka. Potrebno je imati uvid u širi kontekst u kojem su ta dela nastajala da bi ih čovek sa razumevanjem konzumirao, ali mene su večito zanimali neki drugi konteksti. Trenutno je dominantan kontekst našeg daljeg putovanja. Comi ulazi u muzej, a ja u Mekdonalds. Kupujem Mcflurry sladoled, nasumice izaberem dodatak jer ne znam norveške brendove slatkiša i pogodim onaj koji mi se svidja. Čokoladne i hrskave mrvice. Biram sto u sekciji gde nema ljudi da se lakše skoncentrišem. Cene smeštaja koji su i dalje slobodni u Bergenu su paprene, a ako ostanemo samo jednu noć umesto planirane dve, onda moramo da hvatamo trajekt ka Danskoj u nedelju kada je najskuplji. Kako god okreneš, odraće nas, a da li cela a akcija vredna dranja? Odlučujem da nije.
Gledam raspored vozova od Osla do Hamburga za sutra. Ako uhvatimo voz u sedam ujutru, i presedamo četiri puta, oko pola devet uveče smo u Hamburgu. Koje će to ludilo da bude. Pišem Emi, koja će nas tamo ugostiti i pitam je da li je problem ako dodjemo nekoliko dana ranije nego što smo se najavili. Odgovara da nije problem. Odlično. Javlja Comi da je završila. Vraćam se kod muzeja, kaže da niko ne gleda karte, savetuje me da udjem da vidim Munkov Vrisak sa njenom kartom. Kažem da neću. Pojavljuje se neka klinka iz Španije na ulazu u muzej, Comi joj daje kartu. Klinka je oduševljena. Pičujem Comi novu, skraćenu rutu roadtripa. Slaže se. Piški joj se. Kažem joj da se u Meku ulazi u wc bez plaćanja i ukucavanja koda, pa ona odlazi u Mek, a ja u knjižari pored prelistam nekoliko motivacionih preduzetničkih knjiga.
U tržnom centru kupujemo sendviče u prodavnici. Skupi, bajati sendviči puni margarina. Ulazimo u Norway design radnju. Lepo je unutra, ali nema ničega čemo se već nismo divili u Danskoj i Švedskoj. Danas malo ranije kući da se spakujemo na miru, a i Andrija nas čeka da dodjemo, kako bi on otišao na Balkan beats žurku. Drug mu je dobio dete, pa će da proslave tamo. Ujutru ćemo jako rano morati da krenemo na voz, pa se dogovaramo da mi predjemo da spavamo u dnevnu sobu kako ga ne bismo budili pre zore. Pozdravljamo se sa Andrijom, zahvaljujemo mu se, on kaže da smo kod njega uvek dobrodošli. Puštamo TV, gledamo norveškog Idola. Neka riba nešto otpeva, žiri pravi stroge face, pa joj uz malo drame kažu da je prošla dalje. Riba zove majku i pohvali joj se, majka na drugoj strani veze plače od sreće. Voditelj glumi ludilo pored. Gasimo TV i puštamo film na kompu. Otvaramo po jedno Arctic norveško pivo za uz film. U filmu glumi Adam iz Girlsa, izgubio je ruku u Iraku i radi kao jednoruki barmen. Rodjeni brat ga nagovara da organizuju neku veliku pljačku. Zabavno je, ali nam se prispavalo. Nastavićemo film sutra u vozu. Ležemo u ćirilično G na velikoj ugaonoj garnituri i navijamo sad da zazvoni za pet sati. Nismo čuli Andriju kada se u toku noći pored nas ušunjao u svoju sobu.
Serbian